„ДНЕВНИК” у селу с именом и презименом: Јанков Мост

Будући да важи за једно од најстаријих места у том делу Војводине, мештани кажу да је у својој дугој историји некада имао и око 1.600 житеља. Од тристотинак кућа многе су данас празне и девастиране, а нема ко ни да их одржава, те само село одаје утисак рустичног и донекле запуштеног места у ком, ипак, сви сложно живе „једним мирним банатским животом”.

- Кад нас питају колико нас има у селу, кажемо да смо као једна мало већа свадба - насмејан је председник Месне заједнице Јанков Мост Маринел Пуздреа, који нам је приближио своје место на врцав начин, те нас уверио да мештани тог, скоро забаченог и напуштеног села, баш и нису депресивни. - Добро је што се овде сви знамо, мада увек комшије боље знају од тебе како ти је у дворишту. На селу је изражено да свако воли да води туђу политику и у томе је и драж. Јанков Мост је увек било мултиетничко место и увек је све доста добро функционисало, национална толеранција нам је на завидном нивоу. Знате, овде је Југославија у малом.

Управо у том југоносталгичном духу и данас сви живе на адресама Маршала Тита, Лењина,... које не намеравају да мењају јер ни саму историју, коју пишу победници, не могу прекројавати. Међутим, када је се присећају, а нарочито Пуздреа, имају шта занимљиво и да испричају. Рецимо, како и зашто је изграђена гркокатоличка црква унијата!

- Мој прадеда је учествовао у свему томе - поносан је председник МЗ. - Случајно знам праву историју. Он се посвађао са православним попом, а био је богат и јак да је сам себи направио цркву. Неколико њих је отишло у Темишвар да тражи другог попа, али нису добили јер су већ имали једног. У повратку су у неком месту наишли на гркокатоличку цркву унијата и питали да ли неко од њих хоће да дођу у Јанков Мост. Рекли су да може, само да изграде цркву и кућу, и поп ће доћи. Тако смо имали две цркве, једну за сиромашне, другу за богате. Ова нова, гркокатоличка је напуштена, нико о њој не води бригу. Више ни не постоје гркокатолици, мада има још богаташа. Последње крштење у њој било је средином шездесетих.

Насупрот вери, стоји образовање, а некад су у локалној основној школи „Ђура Јакшић”, као истурено одељење школе из Зрењанина, макар од петог до осмог разреда била предавања на српском, док данас у ту школу иду само ђаци од првог до четвртог и наставу слушају искључиво на румунском језику. Били Румуни или не, имају или опцију да остану у селу, или да путују за град како би завршили основну школу на матерњем - српском. Данас у тој школи(ци) има нешто мање од десет ученика, а разлог томе није језик.

- Доста њих путује у град, носе се с идејом да ће бити паметнији ако иду у Зрењанин - каже Пуздреа, присећајући се својих школских дана и чињенице да никад ни Србима ни Мађарима није био проблем да иду у школу и уче румунски. - Рецимо, на Граднулици, једном делу Зрењанина, имамо бар половину наших из Јанковог Моста. Тужно је што млади напуштају село да би били подстанари у граду, мислим да тиме ништа не добијају. Ипак, доста њих је овде запослено. Сад треба да нам раде гасификацију и потребно им је људство, тако да има посла за наше мештане. Раније је наше село било поприлично познато по дувану, људи су га узгајали, а онда су дошле велике компаније и све то пореметиле. У суштини, овде све имамо осим неког привредног субјекта који би запошљавао и задржавао људе у селу. Иначе, остали се, баве земљорадњом или раде у фирмама и фабрикама у Зрењанину.

Како би пре стигли до посла у индустријској зони, план је да се Јанков Мост и Клек, који су удаљени свега три-четири километра, повежу путем. За сада се до Јанковог Моста може доћи из два правца - од Зрењанина преко Михајлова, или од Српске Црње преко Торде и Банатског Двора старим нафташким путем.

- Имамо срећу у тај нафташки пут који је изграђен осамдесетих година и још увек се користи. Ко иде за Црњу и према граници, а зна за овај пут, краће им је. А деведесетих је то био пут шверца горива, нафте - весело се, мада не претерано срећно, присећа наш домаћин. - Звао сам се да нам среде тај пут и увек наилазимо на одговор да се нема новца, а много би нам значило да га дотерамо.

Прошле године им је завршена каналска мрежа кроз цео атар, између пловног и Старог Бегеја. Тиме су решили питање наводњавања, али и одводњавања. Будући да су окружени „силном” водом, лети највише имају проблема с комарцима, нарочито откако су престали да прскају авионом, а почели колима. Од осталих „летача” могу да се похвале лабудовима који имају и младе, али и другим птицама које су нарочито примамљиве ловцима. А кад смо већ код хране, Јанковом Мосту не може ни Зрењанин да парира, макар кад је реч у организовању такмичења у кувању котлића, будући да је за недавну славу села било пријављено више од 30 лонаца за кување рибље чорбе, а на „Данима пива” их је било двадесетак.

Мештанин Валери Брцан, решио је да пензионерске дане проведе у свом родном месту, након „40 и кусур” година рада у угоститељству у Београду и по Југославији.

- Овде сам саградио кућу, погледајте ту лепоту - показује нам Брцан своју оазу мира и бег од загушљивог бетона, који је уједно и председник Удружења пензионера. - Жена и ја седнемо испред куће. Мало радимо, мало не радимо, умемо да уживамо... Засадио сам сто стабала којекаквог воћа, а кад падне киша на траву, онда је тек милина!

Пијачни дан у Јанковом Мосту резервисан је за четвртак. На штандовима углавном се могу пронаћи доњи веш, хеланке, комади одеће, играчке,... И све мање заинтересованих купаца.

- Од овог посла се преживљава - каже нам Фетије Сајт, Туркиња из Призрена, која се удала у Зрењанину. - Углавном смо у граду и у Српском Итебеју где најбоље иде продаја. Бавим се овим двадесет година и некад је било боље. Како да није било, уху-хууууу...

Леа Радловачки

 (Пројекат „Села Војводине - како се живи и како их оживети” реализује ДВП дигитал уз подршку Покрајинског секретаријаза за културу, јавно информисање и верске заједнице)