„DNEVNIK” u selu s imenom i prezimenom: Jankov Most

Budući da važi za jedno od najstarijih mesta u tom delu Vojvodine, meštani kažu da je u svojoj dugoj istoriji nekada imao i oko 1.600 žitelja. Od tristotinak kuća mnoge su danas prazne i devastirane, a nema ko ni da ih održava, te samo selo odaje utisak rustičnog i donekle zapuštenog mesta u kom, ipak, svi složno žive „jednim mirnim banatskim životom”.

- Kad nas pitaju koliko nas ima u selu, kažemo da smo kao jedna malo veća svadba - nasmejan je predsednik Mesne zajednice Jankov Most Marinel Puzdrea, koji nam je približio svoje mesto na vrcav način, te nas uverio da meštani tog, skoro zabačenog i napuštenog sela, baš i nisu depresivni. - Dobro je što se ovde svi znamo, mada uvek komšije bolje znaju od tebe kako ti je u dvorištu. Na selu je izraženo da svako voli da vodi tuđu politiku i u tome je i draž. Jankov Most je uvek bilo multietničko mesto i uvek je sve dosta dobro funkcionisalo, nacionalna tolerancija nam je na zavidnom nivou. Znate, ovde je Jugoslavija u malom.

Upravo u tom jugonostalgičnom duhu i danas svi žive na adresama Maršala Tita, Lenjina,... koje ne nameravaju da menjaju jer ni samu istoriju, koju pišu pobednici, ne mogu prekrojavati. Međutim, kada je se prisećaju, a naročito Puzdrea, imaju šta zanimljivo i da ispričaju. Recimo, kako i zašto je izgrađena grkokatolička crkva unijata!

- Moj pradeda je učestvovao u svemu tome - ponosan je predsednik MZ. - Slučajno znam pravu istoriju. On se posvađao sa pravoslavnim popom, a bio je bogat i jak da je sam sebi napravio crkvu. Nekoliko njih je otišlo u Temišvar da traži drugog popa, ali nisu dobili jer su već imali jednog. U povratku su u nekom mestu naišli na grkokatoličku crkvu unijata i pitali da li neko od njih hoće da dođu u Jankov Most. Rekli su da može, samo da izgrade crkvu i kuću, i pop će doći. Tako smo imali dve crkve, jednu za siromašne, drugu za bogate. Ova nova, grkokatolička je napuštena, niko o njoj ne vodi brigu. Više ni ne postoje grkokatolici, mada ima još bogataša. Poslednje krštenje u njoj bilo je sredinom šezdesetih.

Nasuprot veri, stoji obrazovanje, a nekad su u lokalnoj osnovnoj školi „Đura Jakšić”, kao istureno odeljenje škole iz Zrenjanina, makar od petog do osmog razreda bila predavanja na srpskom, dok danas u tu školu idu samo đaci od prvog do četvrtog i nastavu slušaju isključivo na rumunskom jeziku. Bili Rumuni ili ne, imaju ili opciju da ostanu u selu, ili da putuju za grad kako bi završili osnovnu školu na maternjem - srpskom. Danas u toj školi(ci) ima nešto manje od deset učenika, a razlog tome nije jezik.

- Dosta njih putuje u grad, nose se s idejom da će biti pametniji ako idu u Zrenjanin - kaže Puzdrea, prisećajući se svojih školskih dana i činjenice da nikad ni Srbima ni Mađarima nije bio problem da idu u školu i uče rumunski. - Recimo, na Gradnulici, jednom delu Zrenjanina, imamo bar polovinu naših iz Jankovog Mosta. Tužno je što mladi napuštaju selo da bi bili podstanari u gradu, mislim da time ništa ne dobijaju. Ipak, dosta njih je ovde zaposleno. Sad treba da nam rade gasifikaciju i potrebno im je ljudstvo, tako da ima posla za naše meštane. Ranije je naše selo bilo poprilično poznato po duvanu, ljudi su ga uzgajali, a onda su došle velike kompanije i sve to poremetile. U suštini, ovde sve imamo osim nekog privrednog subjekta koji bi zapošljavao i zadržavao ljude u selu. Inače, ostali se, bave zemljoradnjom ili rade u firmama i fabrikama u Zrenjaninu.

Kako bi pre stigli do posla u industrijskoj zoni, plan je da se Jankov Most i Klek, koji su udaljeni svega tri-četiri kilometra, povežu putem. Za sada se do Jankovog Mosta može doći iz dva pravca - od Zrenjanina preko Mihajlova, ili od Srpske Crnje preko Torde i Banatskog Dvora starim naftaškim putem.

- Imamo sreću u taj naftaški put koji je izgrađen osamdesetih godina i još uvek se koristi. Ko ide za Crnju i prema granici, a zna za ovaj put, kraće im je. A devedesetih je to bio put šverca goriva, nafte - veselo se, mada ne preterano srećno, priseća naš domaćin. - Zvao sam se da nam srede taj put i uvek nailazimo na odgovor da se nema novca, a mnogo bi nam značilo da ga doteramo.

Prošle godine im je završena kanalska mreža kroz ceo atar, između plovnog i Starog Begeja. Time su rešili pitanje navodnjavanja, ali i odvodnjavanja. Budući da su okruženi „silnom” vodom, leti najviše imaju problema s komarcima, naročito otkako su prestali da prskaju avionom, a počeli kolima. Od ostalih „letača” mogu da se pohvale labudovima koji imaju i mlade, ali i drugim pticama koje su naročito primamljive lovcima. A kad smo već kod hrane, Jankovom Mostu ne može ni Zrenjanin da parira, makar kad je reč u organizovanju takmičenja u kuvanju kotlića, budući da je za nedavnu slavu sela bilo prijavljeno više od 30 lonaca za kuvanje riblje čorbe, a na „Danima piva” ih je bilo dvadesetak.

Meštanin Valeri Brcan, rešio je da penzionerske dane provede u svom rodnom mestu, nakon „40 i kusur” godina rada u ugostiteljstvu u Beogradu i po Jugoslaviji.

- Ovde sam sagradio kuću, pogledajte tu lepotu - pokazuje nam Brcan svoju oazu mira i beg od zagušljivog betona, koji je ujedno i predsednik Udruženja penzionera. - Žena i ja sednemo ispred kuće. Malo radimo, malo ne radimo, umemo da uživamo... Zasadio sam sto stabala kojekakvog voća, a kad padne kiša na travu, onda je tek milina!

Pijačni dan u Jankovom Mostu rezervisan je za četvrtak. Na štandovima uglavnom se mogu pronaći donji veš, helanke, komadi odeće, igračke,... I sve manje zainteresovanih kupaca.

- Od ovog posla se preživljava - kaže nam Fetije Sajt, Turkinja iz Prizrena, koja se udala u Zrenjaninu. - Uglavnom smo u gradu i u Srpskom Itebeju gde najbolje ide prodaja. Bavim se ovim dvadeset godina i nekad je bilo bolje. Kako da nije bilo, uhu-huuuuu...

Lea Radlovački

 (Projekat „Sela Vojvodine - kako se živi i kako ih oživeti” realizuje DVP digital uz podršku Pokrajinskog sekretarijaza za kulturu, javno informisanje i verske zajednice)