„Дневник” у селу необичног назива – Крњешевци: Какви су путеви, такав је и живот

Како кажу, место је мало и исто је као и свуда – све више људи умире или одлази у градове због школовања и запослења.

– Рецимо, млади неће да прихвате то што су из сељачке породице, неће ни да остану у селу иако су им родитељи направили лепе куће – каже секретар и књиговођа у месној заједници Крњешевци Ружица Пејић. – Највише људи се овде бави ратарством и сточарством, мада има доста и запослених по околним фирмама. Мало смо место, мада се и колико-толико развијамо откако су се отвориле разне фирме у близини. Шта да вам кажем, имамо три улице и четврту, која је толико мала да је као пола једне...

Мештани Крњешеваца су раније махом радили у граду, односно у Београду, а близина престонице им је и предност и мана – надохват руке им је све што им треба, а опет их и одвлачи из родног места.

Кад је реч о пољопривреди, житељи узгајају кукуруз, највише због храњења животиња, а потом и жито, сунцокрет и све мање репу.

По неким веровањима и предањима, некада давно постојала су тројица браће: Шима, Угра и Крња, по којима су три села добила називе – Шимановци, Угриновци и Крњешевци. Свако место, приде, припада другој општини: Шимановци Пећинцима, Угриновци Земуну, а Крњешевци, који датирају од 1713. године, део су општине Стара Пазова.

– Овде највише узгајају товне свиње за извоз, а краве за млеко јер имамо нашу млекару „Муза” и исплати им се да раде с њима – каже Ружица Пејић. – Некад су жене правиле сир и носиле на пијаце, на Зелени венац и Душановац, али им је постало напорно и прекинуле су. Такође, има и оних који гаје приплодне бикове и исплати им се. Јесте то велики, напоран и прљав посао, ако ћемо да будемо искрени, али одлучили су се на то јер су ту лепе паре и може лепо да се живи.

Иако је по последњем попису становништва у Крњешевцима живело око 950 људи, наша саговорница каже да их сад има око 700. И баш зато нису никоме „занимљиви”, односно мало коме се исплати да улаже у њихово место.

– Имамо две продавнице, али за већу набавку морамо да идемо у Војку. Имамо један кафић, али у њега млади слабо излазе. Кад им је до изласка, седну у кола и оду негде са стране – наводи секретарка месне заједнице.

Некад су имали Дом омладине, али је он сад пред рушењем и у плану је да до 2025. године добију на том месту нов и мултифункционалан објекат. С друге стране, Фудбалски клуб „Слога” и даље постоји, али слабо ради јер немају финансије неопходне за функционисање.

По ветровитом и изузетно хладном децембарском дану тешко је наћи мештане који су расположени за диван. А кад смо таман помислили да имамо среће и да два локалца ипак желе да одвоје нешто времена да би поразговарала с нама, дошли смо до тога да смо добили штуре информације и забрану фотографисања и спомињања њихових имена. Кажу да не желе да их после неко тужи...

– Куће мале, кречене у бело, такво нам је село – скоро па сликовито нам објашњава један човек, журећи да у продавници купи шта му треба и успут се сакрије од зиме. – Родом сам одавде... Ја сам ’51. годиште, а у селу се од тад променио само асфалт, ништа више! Тако смо близу Београда, а тако далеко... Немамо ни градски аутобус, а 21. је век! Иначе, људи су племенити и сви се слажемо као пријатељи.

Толико су међусобно добри да без проблема, и последица, упадају једни другима у реч, суфлирају, добацују, критикују...

– Овде нам је као и свуда на планети – довикује други привремени мештанин, ког је ветар „донео кô Супермена” чак из јужног Баната. – Радим овде свашта, шта год да затреба. Не само за паре, него и овако...

– Али, примећујем, ни деца нису заинтересована да тренирају – истиче Ружица Пејић, додајући да малишани који се и баве спортом, путују у друга места. – Рецимо, имамо лепу Основну школу „Милан Hayić” и припадамо школи у Војки. Овде деца иду до четвртог разреда у два комбинована одељења, али тако је било и у моје време. Није тај проблем само код нас... Деца се, иначе, не рађају, и то није добро.

О стању у селу подоста говоре и путеви који до њега воде... Пуни рупа и закрпа, узани и таласасти – управо такви најављују долазак у Крњешевце.

– Не би туда смела да иду теретна возила и потребно је да нам оправе путеве. Како је најављено, правиће обилазницу преко Војке и њива, ипак нам је скоро рађен центар и нема смисла да се опет уништи. Кад би нам урадили ту обилазницу, то би био пун погодак – нада се наша саговорница.

Кад је реч о (пре)осталој инфраструктури, Крњешевци се могу похвалити да су међу првим местима у Срему добили водовод, о чему сведоче још два бунара-чесме.

– Гас нам је уведен, само људи слабо раде прикључке, скупо им је иако могу да плате и на рате – каже Ружица Пејић, најављујући да је и канализација у плану, али да се не зна ни кад ни како.

Леа Радловачки