Дневник у селу необичног назива – Бачки Грачац

– У селу имамо око 300 празних кућа, од којих је двадесетак пред урушавањем – каже нам секретар месне заједнице Бачки Грачац Јован Зорић. – Највећи проблем је што свака та кућа има више власника који не могу да се договоре шта је чије. Има једна кућа за коју је власник, када смо градили православну цркву и бирали одговарајућу локацију, тражио 30.000 евра, а она је и тад била у лошем стању као и данас, можда је имала само два црепа више на крову. Ту су сви разговори били завршени.

Бољка је што такви објекти угрожавају безбедност мештана који туда пролазе, али вредност машинских радова за санирање је већа од вредности самих кућа, па се никоме ни не исплати да се тиме бави.

– Имамо доста самаца који живе у кућама и сваки одлазак, сваки смртни случај, подразумева кључ у браву – појашњава Зорић. – Знате, код нас је старосна структура таква да је просек 60 година. Код нас годишње буде једно венчање, некад ни толико, а умре нам до 150 људи.

Лошу демографску слику посебно појачава и чињеница да локалну осмолетку, чији је капацитет 1.480 ђака, похађа свега стотинак ученика!

– Сигурно нисте знали, али наша основна школа је некад делом била манастир, то се види по сводовима и изрезбареним детаљима, да би се касније доградио још један део. Кад будемо остали без ђака, питање је шта ће се десити с тако лепим и великим простором. А у шта друго да се претвори, него у старачки дом? – каже наш саговорник, тужан што његово село већ увелико губи сјај по којем га најрадије памти.

Међутим, они који су се одлучили да остану у свом месту из било којег разлога, имају прилику да раде у оближњој фирми „Магна” или у сеоској Земљорадничкој задрузи која је, по речима секретара МЗ, и те како за пример.

– Наша задруга има око 3.000 хектара земље и неки план им је да имају 60 радника који ће ту површину обрађивати механизацијом коју су довели до савршенства – наводи Зорић. – Морам споменути директора Звонка Бањеглава, једног од ретких који су успели да задрже и одрже задругу. Ипак, кад се сетим, та Задруга је некад била мајка села. Запошљавала је доста физичке снаге, а било је и повртарења.

Та пољопривредна грана је на издисају, као и сточарство, док ратари узгајају највише пшеницу, кукуруз и соју, и то у оквиру десетак већих пољопривредних газдинстава. А остали... па, одлазе куд стигну...

– Млади углавном иду за Нови Сад, Суботицу и Београд, па тамо и остају, а имамо и оне који на три месеца одлазе у Аустрију, Немачку и Шведску, па се врате, па опет оду – прича нам домаћин, и додаје да то значи да по попису имају око 1.500 становника у селу, а да је реално присутно свега око хиљаду.

Док их је било више и док се плаћао месни самодопринос, Бачки Грачац је напредовао. Изграђена је водоводна мрежа с пет бунара и водоторњем за снабдевање и одржавање притиска, а асфалтирали су и све улице. Сад им само остаје да, у складу с могућностима, одржавају село најбоље што могу.

– Док нам седамдесетих нису прокопали Канал ДТД, имали смо проблем с подземним водама и поплавама. Међутим, сад смо окружени одводним каналима, како ниједно село у општини није опасано – вели Јован Зорић.

Кад је реч о гасу, мрежа је прошла кроз цело село и тренутно је прикључено петнаестак домаћинстава, и то у оквиру пилот-постројења, а очекује се да ће наредне године бити још више заинтересованих.

Онолико колико о људима зна таксиста у граду, толико зна и продавац на киоску у селу! С тим се слаже и власник трафике у Бачком Грачацу Роберт Дукић, који, разуме се, није желео да открива никакве „сочне” детаље, али оно што нам је рекао је свакако много важније од било каквих сеоских трачева.

– Стиже ми и „Дневник”, стижу све новине – каже продавац, а ми смо искористили прилику да му повећамо пазар макар за један примерак нашег листа. – Све је мање посла, али успевам јер радим сам и радим много. Био сам на годишњем одмору недељу дана и људи су полудели, не могу да живе без трафике, навикли су. Ујутру ми долазе углавном старији мештани, а увече су ту млађи купци.

Да би оживели Бачки Грачац, месна заједница је с мештанима пре две године почела да преуређује језеро на крају села. У плану је да наредне купалишне сезоне буде свечано отварање, а ако све буде у реду, биће то велики успех, не само за само место већ и за целу општину.

– Имамо неколико језера, али смо се активирали на адаптацији једног – каже секретар Зорић. – То су, у ствари, увале које су настале кад су Немци некад правили земљане куће. У сваком случају, једно смо продубили и од њега направили купалиште. Многи волонтери су учествовали у томе и уложили своје слободно време. Имамо одбојкашко игралиште на песку, дечје игралиште, мол... А капацитет ће бити и за хиљаду купача!

Леа Радловачки