„Dnevnik” u selu neobičnog naziva – Krnješevci: Kakvi su putevi, takav je i život

Kako kažu, mesto je malo i isto je kao i svuda – sve više ljudi umire ili odlazi u gradove zbog školovanja i zaposlenja.

– Recimo, mladi neće da prihvate to što su iz seljačke porodice, neće ni da ostanu u selu iako su im roditelji napravili lepe kuće – kaže sekretar i knjigovođa u mesnoj zajednici Krnješevci Ružica Pejić. – Najviše ljudi se ovde bavi ratarstvom i stočarstvom, mada ima dosta i zaposlenih po okolnim firmama. Malo smo mesto, mada se i koliko-toliko razvijamo otkako su se otvorile razne firme u blizini. Šta da vam kažem, imamo tri ulice i četvrtu, koja je toliko mala da je kao pola jedne...

Meštani Krnješevaca su ranije mahom radili u gradu, odnosno u Beogradu, a blizina prestonice im je i prednost i mana – nadohvat ruke im je sve što im treba, a opet ih i odvlači iz rodnog mesta.

Kad je reč o poljoprivredi, žitelji uzgajaju kukuruz, najviše zbog hranjenja životinja, a potom i žito, suncokret i sve manje repu.

Po nekim verovanjima i predanjima, nekada davno postojala su trojica braće: Šima, Ugra i Krnja, po kojima su tri sela dobila nazive – Šimanovci, Ugrinovci i Krnješevci. Svako mesto, pride, pripada drugoj opštini: Šimanovci Pećincima, Ugrinovci Zemunu, a Krnješevci, koji datiraju od 1713. godine, deo su opštine Stara Pazova.

– Ovde najviše uzgajaju tovne svinje za izvoz, a krave za mleko jer imamo našu mlekaru „Muza” i isplati im se da rade s njima – kaže Ružica Pejić. – Nekad su žene pravile sir i nosile na pijace, na Zeleni venac i Dušanovac, ali im je postalo naporno i prekinule su. Takođe, ima i onih koji gaje priplodne bikove i isplati im se. Jeste to veliki, naporan i prljav posao, ako ćemo da budemo iskreni, ali odlučili su se na to jer su tu lepe pare i može lepo da se živi.

Iako je po poslednjem popisu stanovništva u Krnješevcima živelo oko 950 ljudi, naša sagovornica kaže da ih sad ima oko 700. I baš zato nisu nikome „zanimljivi”, odnosno malo kome se isplati da ulaže u njihovo mesto.

– Imamo dve prodavnice, ali za veću nabavku moramo da idemo u Vojku. Imamo jedan kafić, ali u njega mladi slabo izlaze. Kad im je do izlaska, sednu u kola i odu negde sa strane – navodi sekretarka mesne zajednice.

Nekad su imali Dom omladine, ali je on sad pred rušenjem i u planu je da do 2025. godine dobiju na tom mestu nov i multifunkcionalan objekat. S druge strane, Fudbalski klub „Sloga” i dalje postoji, ali slabo radi jer nemaju finansije neophodne za funkcionisanje.

Po vetrovitom i izuzetno hladnom decembarskom danu teško je naći meštane koji su raspoloženi za divan. A kad smo taman pomislili da imamo sreće i da dva lokalca ipak žele da odvoje nešto vremena da bi porazgovarala s nama, došli smo do toga da smo dobili šture informacije i zabranu fotografisanja i spominjanja njihovih imena. Kažu da ne žele da ih posle neko tuži...

– Kuće male, krečene u belo, takvo nam je selo – skoro pa slikovito nam objašnjava jedan čovek, žureći da u prodavnici kupi šta mu treba i usput se sakrije od zime. – Rodom sam odavde... Ja sam ’51. godište, a u selu se od tad promenio samo asfalt, ništa više! Tako smo blizu Beograda, a tako daleko... Nemamo ni gradski autobus, a 21. je vek! Inače, ljudi su plemeniti i svi se slažemo kao prijatelji.

Toliko su međusobno dobri da bez problema, i posledica, upadaju jedni drugima u reč, sufliraju, dobacuju, kritikuju...

– Ovde nam je kao i svuda na planeti – dovikuje drugi privremeni meštanin, kog je vetar „doneo kô Supermena” čak iz južnog Banata. – Radim ovde svašta, šta god da zatreba. Ne samo za pare, nego i ovako...

– Ali, primećujem, ni deca nisu zainteresovana da treniraju – ističe Ružica Pejić, dodajući da mališani koji se i bave sportom, putuju u druga mesta. – Recimo, imamo lepu Osnovnu školu „Milan Hayić” i pripadamo školi u Vojki. Ovde deca idu do četvrtog razreda u dva kombinovana odeljenja, ali tako je bilo i u moje vreme. Nije taj problem samo kod nas... Deca se, inače, ne rađaju, i to nije dobro.

O stanju u selu podosta govore i putevi koji do njega vode... Puni rupa i zakrpa, uzani i talasasti – upravo takvi najavljuju dolazak u Krnješevce.

– Ne bi tuda smela da idu teretna vozila i potrebno je da nam oprave puteve. Kako je najavljeno, praviće obilaznicu preko Vojke i njiva, ipak nam je skoro rađen centar i nema smisla da se opet uništi. Kad bi nam uradili tu obilaznicu, to bi bio pun pogodak – nada se naša sagovornica.

Kad je reč o (pre)ostaloj infrastrukturi, Krnješevci se mogu pohvaliti da su među prvim mestima u Sremu dobili vodovod, o čemu svedoče još dva bunara-česme.

– Gas nam je uveden, samo ljudi slabo rade priključke, skupo im je iako mogu da plate i na rate – kaže Ružica Pejić, najavljujući da je i kanalizacija u planu, ali da se ne zna ni kad ni kako.

Lea Radlovački