Дневник у селу необичног назива: Бођани

Бар је тако од 2015. године када је Хрватска ушла у Европску унију, те је малогранични прелаз на Дунаву укинут, па је Вуковар постао тако близу, а тако далеко. Због ограничења циркулације људи и трговине са иностранством, мештани Бођана више немају перспективу, па ни разлога да се задржавају у том селу, осим ако баш немају куд друго.

- Први нагли пад становништва је почео након поплава 1965. године, када је вода стигла до самог села - каже председник Савета Месне заједнице Бођани Ивица Думенџић. - Тада су се људи више кретали ка иностранству, а сада ка градовима. Рецимо, до средине шездесетих имали смо 365 салаша у нашем атару и било их је више него нумерисаних кућа у селу! Сад их је остало свега десетак, а у Бођанима живи око 750 душа.

На једном од тих салаша, тик уз насип на Дунаву, живи породица Чоти која има 14 деце, а највећи проблем су им комарци који долазе са смирајем дана. Огорчени што су медији о њима писали у лошем контексту - како деца немају основне потрепштине за живот, што није истина, тврде, кажу да не траже никакву помоћ јер желе да раде, али и да није у реду што не добијају дечји додатак.

Као и они, и већина других мештана се бави пољопривредом и то највише узгојем соје јер ју је најлакше обрадити, док има и оних који гаје лешнике, јагоде, малине... Такође, има неколико домаћинстава  која држе краве и једна фарма која има сто грла, али они се „убијају од посла“.

- Нервоза избија, беспарица је, не можеш задржати становништво јер нема посла, а млади немају перспективу - огорчена је потпредседница Савета Драга Јергић, напомињући да је мањак аутобуса и таксиста још један велики проблем мештана Бођана. - Постоји аутобуска линија само за ђаке и то ујутру и у подне, а некад смо имали директну линију Београд-Бођани! Сад нико неће да преузме нашу општину од превозника, а таксисти неће да возе само једну особу, или мораш да им платиш 600 динара до Бача.

Како би се ситуација у селу побољшала, требало би отворити неки погон, макар у близини, а који би запошљавао људе.

- Најгора је зима кад људи не иду у надницу, па село пропада јер нема ко да у њега инвестира, а с друге стране нема ни коме да се инвестира - појашњава Думенџић какав то зачарани круг влада у Бођанима. - Притом, ми зависимо искључиво од Општине Бач. Ми смо као мало дете, па шта нам родитељи из Бача уплате, уплатили су. Знате како, воле нас ти родитељи али нису запослени, да тако кажемо, а имају и много деце...

Да би се у манастир Бођани отишло, мора се наменски кренути у његовом правцу, јер се, по затварању оближњег малограничног прелаза са Хрватском, кроз село Бођани више се не пролази случајно. Међутим, то не спречава исконске вернике да макар недељом буду редовни на литургији, док има и породица који воле са својом децом да проводе време у порти коју, као и цео манастир, одржавају и чувају само три калуђера.

- Код нас је обрнута ствар, овде нам се не смањује број верника - каже нам отац Захарије, старешина манастира Бођани. - Ми правимо тамјан, каширамо иконе, а производимо и занатско пиво „Три светлости“ с којим још нисмо званично кренули. Свако пиво ће по врсти имати свој назив, за сад их имамо четири дефинисана. Радимо и тинктуру за вене, за упалу десни, прополис и слично...

У манастиру Бођани је од 2007. године, а од 2003. је био у манастиру Ковиљ. Како каже отац Захарије, замонашио се 1998. године јер је пожелео да цео свој живот посвети молитви. Сада, иако често долази у контакт са спољним светом, најбоље му је кад не мора да иде ван манастира, али будући да нема унутрашњи порив за нечим другим осим за молитвом, онда му ни вањски свет није превелик изазов.

Без обзира на све несташице, Бођани важе за најхуманије село јер процентуално имају највећи број добровољних давалаца крви. Осим тога, изузетно су сложни, каже члан Савета и председник Фудбалског клуба „Славија“ Атила Хорват.

- Наизглед смо ми тако запуштено село, мислиће неко, али кад нешто урадимо, договоримо се и онда стварно то буде урађено људски - наглашава Хорват, поносан што ће његов клуб, од 28 активних фудбалера који се такмиче у општинској лиги Бачка Паланка, за две године обележити век постојања. - Ја сам 22 године председник клуба и први сам довео министра за спорт и омладину Вању Удовичића који је тада први пут био у Бачу и дошао  код нас. Кад је видео каква нам је ограда на терену, одма’ је наредио да се да новац за сређивање.

С друге стране, мештани Бођана најрадије се сећају старог биоскопа из 1957. године који се налазио на месту где су данас просторије Месне заједнице. Та сала је служила и за концерте, балове и игранке, те су се по потреби склањале и намештале клупе, а пензионер, момак од осамдесетак лета, Јоза Думенџић је продавао карте и доводио певачке звезде.

У Бођанима годишње буде свега седам-осам интервенција због којих се морају ангажовати ватрогасци, али и у тим ситуација, упркос постојању Добровољног ватрограсног друштва још од 1935. године, морају да зову професионалце у помоћ. Једини разлог томе је нефункционално возило, односно камион који је својевремено довежен из Сарајева, а има чак 56 година. Међутим, то не спречава ентузијасте, 15 њих, да се окупе око ДВД-а и одлазе на такмичења на којима заузимају завидна места, с обзиром на то да су принуђени да вежбају на камионима који се налазе у Бачу или Бачком Новом Селу.

- Не постоји шанса да добијемо ново возило - категоричан је командир ДВД Бођани Небојша Алавања, док због фотографисања отвара врата камиона како се не би видела рђа. - Нашли смо возило у Аустрији по веома повољној цени, али ту је велики проблем с папирологијом и Еуро3 норми, а баш је у добром и јефтином стању.

- Некад сам спавао, а иде, тера филм, а некад сам гледао и по двапут један исти - присећа се деда Јоза и тада старијих комшија који су бежали из сале кад би на платну кренуо воз „ка њима“, као и чуђења откуд море (и то црно-бело) у Бођанима. - Све ја памтим! Ми смо сви сложни били овде, могао си да правиш шта хоћеш, само кажеш и цело село је ту. Ја сам направио цело једно насеље. Јако се лепо живило, боље него саде, сад је све то нешто напето, тешко, стегнуто, да то није нормално. Ти више немаш овде људи, нема народа, па немаш с ким ни да се свађаш, ни не свађаш, нема нас, али лепо се слажемо. Сад имам 12.000 пољопривредну пензију, спајам крај с крајем, да ми није аренде, не бих могао да живим, могао бих да обесим зубе на пајанту, а немам и’, у том’ је ствар! Имам само један, и то га чувам ко очи у глави...

Леа Радловачки