ДНЕВНИК У НОВОЈ ЦРВЕНКИ Чекају на вртић, капелу, водовод и цркву

Наравно, једна већ постоји и то је написана „све од проверених информација, нису је радили тек тако”, уверавају нас, а од силне приче које је било приликом наше посете, заиста је изазовно написати само један чланак, а који ће приде да испуни очекивања наших домаћина.

Тројица највећих бораца и активиста у Новој Црвенки, сви у годинама у којима не очекујете да буду толико активни, дочекали су нас у свом највољенијем месту и врло предано нас упознали са сваким педљем некадашњег и садашњег живота у љиховом селу. Чак до те мере да не знамо одакле да почнемо...

- Седећемо у Месној заједници, у згради која је изграђена око Другог светског рата и то од материјала намењеног за изградњу цркве, коју још увек немамо, као што можете да приметите - дочекује нас овим речима председник Савета МЗ Нова Црвенка Милорад Тунгуз. - Наравно, сад је све мање становника, а средства за изградњу цркве су све већа, па је и питање кад ће се реализовати наш план. Надам се да ће бити што пре...

Кад већ спомињемо све мање житеља овог кулског насеља, тренутно их је на спавању око 350. У Основној школи „Вук Караџић” постоји једно комбиновано одељење од пет ученика до четвртог разреда, али већ од наредне године биће их више, јер имају чак 25 малишана који су узраста за вртић, а који ће ускоро добити, само да се крене с радовима и адаптацијом просторије при школи. (Овде никако не смемо да заборавимо да наведемо да Нова Црвенка може да се похвали са чак десет доктора наука из разних области!)

У Новој Црвенки живи 86 пензионера којима, чини се, није много досадно, па ни нису активни у Удружењу чији је Клуб недавно заживео у новом руху. Потпуно опремљена просторија, захваљујући локалној самоуправи, највише служи за мања окупљања, попут рођендана и даћа, а шах, пикадо или нека друга друштвена игра верло ретко буде повод за дружења.

- Удружење постоји одавно, али ја сам га преузео прошле године и месец дана смо лепо радили, онда овај нема времена, онај нема времена - прича нам председник Удружења пензионера Нова Црвенка Јосип Бицок, и то у Клубу у ком смо имали прилику да се уверимо да гостопримства не мањка. - Само увече ако неко овде дође, то је све. Планирали смо и турнир у шаху, пикаду, yambu, да кувамо паприкаш и пасуљ, али је због ковида стало, а тешко је поново се вратити на стари колосек. Имам разне идеје шта бисмо могли, записао сам их, али за мотивацију су сви тешку. Неколико пута смо организовали одлазак у Тумане, јави се њих двоје, па идемо са пензионерима из Црвенке, а из општине нам нуде да нам плате превоз или све, али џабе...

- Спремамо се и да доведемо у ред Дом културе, тренутно је у изради пројктно-техничка документација за капелу на гробљу, треба да урадимо један тротоар, улице су нам асфалтиране још за време Тита, па ћемо пробати једну по једну да поново решимо - набраја Тунгуз, а као највећу инвестицију наводи доградњу водовода, за шта су тражили новац од Покрајинске владе. - Још 1969. године смо добили сеоски водовод, почели смо обнављање пре десет година, доста је пропало, и сад нам је остало још 1. 911 метара да се доврши главни вод и развод по кућама. Гас смо урадили пре десетак и више године, али тек су недавно људи почели да се прикључују. У Новој Црвенки, иначе, постоји једна продавница, немају кафану, осим Клуба пензионера који повремено служи за окупљања, док лекара и пошту имају једном недељно. Али зато, на Дан села, 15. септембра, права је фешта у овом бачком сеоцету, а не можемо ни да замислимо како ли ће тек све изгледати кад буду обележавали стогодишњицу наредне године...

- Некад су овде биле три-четири кафане, сад нема ни једна. Скупљају се људи испред радње па пију. Тога код нас није било, то су нам донеле избеглице деведесетих, па нек’ се љути ко хоће... Јесте јефтније пиће, али мало им пада киша, мало ветар дува - прича председник села.

        Леа Радловачки

        Фото: В. Фифа

Некад се за помоћ није питало, а сад се моли

Од свега то нам је испричао један од најстаријих мештана Нове Црвенке Владимир Бата Козар (85), некако су најинтересантније његове животне догодовштине којих се радо сећа. Рецимо, члан је Фудбалског клуба „Црвена звезда” од 1955. године, са 14 је отишао у школу авијације у Сарајево, а кад је 1965. први пут купио ауто, умео је једном месечно да, из пуке носталгије и љубави према свом селу, из Мостара дође у Нову Црвенку.

- Људи који воле спорт, воле и друштво - става је деда Бата и посебно поносан на своје сусељане који су некад били врхуински у фудбалу и одбојци. - Много се Нова Црвенка променила... Недостаје ми јединство ког је некад било, сад су сви мало разједињени. Има нас са разних страна и нисмо више компактни. На пример, раније, кад радите нешто, дођу да помогну, ни не питају да ли треба помоћ, а сад гледам, омладинци, неће ни да очисте снег, мораш да их молиш!