Чудесни концерт Дунавске сонате са децу са салаша

Деце к’о шодера, што би се рекло, сва здрава и румена, на игру, скок и трк вазда спремна, имају и подручну четвороразредну школицу, па ушорени, такозвани бокор салаши, очекују по цео дан од дечије цике и смеха.

И управо за такав амбијент су се одлучили ентузијасти из новосадског Удружења грађана „Дунавска соната“, не би ли звуке класичне музике „посејали“ кроз свој пројекат „Зрно“ у, како се то данас најчешће каже, руралне средине.

- Идеја је била да локалним уметницима пружимо прилику да концертирају у својим срединама, да прошире љубав према класичној уметничкој музици и међу децом са села – појашњава Милица Трифунов, једна од организаторки, док у рукама, сасвим у складу са приликом и околностима, држи војнички ашовчић који јој је био потребит, сам Бог зна због чега, у припреми концерта у дворишту истуреног одељења варошке Основне школе „Никола Вукичевић“.

Чињеница је да је Србија једна од ретких земаља на свету која има институционално организовано школовање музичара од нижих школа до уметничких академија и да сваке године добијемо један нови симфонијски оркестар, па се логично намеће питање где ће сви они концертирати. Зашто не онда у њиховим локалним срединама, поставља питање Милица, предочавајући да ће се након овог концерта својеврсна сетва уметности „Зрна“ наставити до краја септембра у селима Потпорањ код Вршца и Банатском Аранђелову код Новог Кнежевца. У оквиру ове серије концерти су већ одржани у Жарковцу код Руме и Војводи Степи код Нове Црње,

Док публика жељна новог искуства заузима своја места на школским столичицама, окло се врзмају радознала и разиграна деца Ранчева праћена омаленим псетом, овчарским пулином, па не недостаје жагора који се стишава након првих тонова квартета „Пнеума“. Музицирање пијанисте Димитрија Бељанског, виолинисткиње Андријане Рајић, виолончелисткиње Ирме Хениг и кларинетисте Небојше Ђурића уводи слушаоце у елегичне тонове дела Јана Тирсена, музичке теме фантастичног филма „Чудесна судбина Амелије Пулен“, да би након тога разгорачене дечије очи, први пут у животу, зачуђено испратиле и интерпретацију „Санта Лучије“ младе сопранисткиње Оливере Болте уз корепетицију Јожефа Ритера.

Да би испунио своје послање концерт је настављен наступом виолинисте сомборске Средње музичке школе „Петар Коњовић“ Стефана Иветића, овогодишњег републичког победника, али и музицирањем његовог млађег школског друга, пијанисте Јосипа Горјанца који је својом композицијом „Поноћ језером“ освојио прво место на овогодишњем, а 26. по реду републичком такмичењу дечијег музичког стваралаштва ФЕДЕМУС.

Аплауз за младе сомборске музичаре није изостао, да би након тога поново на сцену ступио квартет „Пнеума“ и поред два, широкој јавности позната, домаћа дела „Тихо ноћи“ и „Моја мала нема мане“, вируозно извео „Елегију“ Арно Бабађанијана, „Укор“ Даворина Јенка, саундтрек мелодију Ричија Сакамотоа за култни филм „Срећан Божић господине Лоренс“ са непревазиђеним Питером Селерсом у главној улози, али и за слушаоце нешто захтевнијим делом Мередит Монк „Раилроад“.

Док се концерт одвија, путем крај дворишта пролазе трактори, један од житеља, очигледно незаинтересован за прелепу музику, гура колица са провијантом намењеним за кокошињац и свињац у суседном дворишту, па као својеврсни позадински крешендо звучи кокодакање кокошки и скичање прасади у борби за послеподневни оброк. Можда надреално, али и потпуно у складу са мисијом „Дунавске сонате“ да широм Војводине засеје љубав према класичној музици, не би ли и тако дали обол борби против приземности, простаклука и примитивизма који се преовлађујуће нуди преко масмедија као нешто што „народ хоће“. Бољег доказа да народ, па живео он и на забаченим салашима по чијој околини лутају непрегледне чорде стоке крупног и ситног зуба, ретко греши када је у питању избор доброг и културног, био је управо и недељни концерт „Зрна“, чију је мисију белодано оправдало и интересовање деце Ранчева да се након концерта, уз асистенцију младих уметника, опробају у покушају да из инструмената извуку по који чист тон.

Колико је „Дунавска соната“ у праву када истрајава у мисији ширења покрета захваљујући којем се локалним музичарима пружа прилика да уз хонорар наступају у својим локалним срединама, сведочи и пример Небојше Ђурића, кларинетисте потеклог из сомборске основне и средње музичке школе „Петар Коњовић“, данас студента Академије уметности у Новом Саду. Мада рођени Сомборац, Небојша никада у животу није био у Ранчеву, за које је само знао да постоји, а у недељу је у овом салашком насељу не само наступио, већ и можда „заразио“ неко од салашарске деце да почне да се и само бави класичном уметничком музиком.

 М. Миљеновић