Čudesni koncert Dunavske sonate sa decu sa salaša

Dece k’o šodera, što bi se reklo, sva zdrava i rumena, na igru, skok i trk vazda spremna, imaju i područnu četvororazrednu školicu, pa ušoreni, takozvani bokor salaši, očekuju po ceo dan od dečije cike i smeha.

I upravo za takav ambijent su se odlučili entuzijasti iz novosadskog Udruženja građana „Dunavska sonata“, ne bi li zvuke klasične muzike „posejali“ kroz svoj projekat „Zrno“ u, kako se to danas najčešće kaže, ruralne sredine.

- Ideja je bila da lokalnim umetnicima pružimo priliku da koncertiraju u svojim sredinama, da prošire ljubav prema klasičnoj umetničkoj muzici i među decom sa sela – pojašnjava Milica Trifunov, jedna od organizatorki, dok u rukama, sasvim u skladu sa prilikom i okolnostima, drži vojnički ašovčić koji joj je bio potrebit, sam Bog zna zbog čega, u pripremi koncerta u dvorištu isturenog odeljenja varoške Osnovne škole „Nikola Vukičević“.

Činjenica je da je Srbija jedna od retkih zemalja na svetu koja ima institucionalno organizovano školovanje muzičara od nižih škola do umetničkih akademija i da svake godine dobijemo jedan novi simfonijski orkestar, pa se logično nameće pitanje gde će svi oni koncertirati. Zašto ne onda u njihovim lokalnim sredinama, postavlja pitanje Milica, predočavajući da će se nakon ovog koncerta svojevrsna setva umetnosti „Zrna“ nastaviti do kraja septembra u selima Potporanj kod Vršca i Banatskom Aranđelovu kod Novog Kneževca. U okviru ove serije koncerti su već održani u Žarkovcu kod Rume i Vojvodi Stepi kod Nove Crnje,

Dok publika željna novog iskustva zauzima svoja mesta na školskim stoličicama, oklo se vrzmaju radoznala i razigrana deca Rančeva praćena omalenim psetom, ovčarskim pulinom, pa ne nedostaje žagora koji se stišava nakon prvih tonova kvarteta „Pneuma“. Muziciranje pijaniste Dimitrija Beljanskog, violinistkinje Andrijane Rajić, violončelistkinje Irme Henig i klarinetiste Nebojše Đurića uvodi slušaoce u elegične tonove dela Jana Tirsena, muzičke teme fantastičnog filma „Čudesna sudbina Amelije Pulen“, da bi nakon toga razgoračene dečije oči, prvi put u životu, začuđeno ispratile i interpretaciju „Santa Lučije“ mlade sopranistkinje Olivere Bolte uz korepeticiju Jožefa Ritera.

Da bi ispunio svoje poslanje koncert je nastavljen nastupom violiniste somborske Srednje muzičke škole „Petar Konjović“ Stefana Ivetića, ovogodišnjeg republičkog pobednika, ali i muziciranjem njegovog mlađeg školskog druga, pijaniste Josipa Gorjanca koji je svojom kompozicijom „Ponoć jezerom“ osvojio prvo mesto na ovogodišnjem, a 26. po redu republičkom takmičenju dečijeg muzičkog stvaralaštva FEDEMUS.

Aplauz za mlade somborske muzičare nije izostao, da bi nakon toga ponovo na scenu stupio kvartet „Pneuma“ i pored dva, širokoj javnosti poznata, domaća dela „Tiho noći“ i „Moja mala nema mane“, viruozno izveo „Elegiju“ Arno Babađanijana, „Ukor“ Davorina Jenka, saundtrek melodiju Ričija Sakamotoa za kultni film „Srećan Božić gospodine Lorens“ sa neprevaziđenim Piterom Selersom u glavnoj ulozi, ali i za slušaoce nešto zahtevnijim delom Meredit Monk „Railroad“.

Dok se koncert odvija, putem kraj dvorišta prolaze traktori, jedan od žitelja, očigledno nezainteresovan za prelepu muziku, gura kolica sa provijantom namenjenim za kokošinjac i svinjac u susednom dvorištu, pa kao svojevrsni pozadinski krešendo zvuči kokodakanje kokoški i skičanje prasadi u borbi za poslepodnevni obrok. Možda nadrealno, ali i potpuno u skladu sa misijom „Dunavske sonate“ da širom Vojvodine zaseje ljubav prema klasičnoj muzici, ne bi li i tako dali obol borbi protiv prizemnosti, prostakluka i primitivizma koji se preovlađujuće nudi preko masmedija kao nešto što „narod hoće“. Boljeg dokaza da narod, pa živeo on i na zabačenim salašima po čijoj okolini lutaju nepregledne čorde stoke krupnog i sitnog zuba, retko greši kada je u pitanju izbor dobrog i kulturnog, bio je upravo i nedeljni koncert „Zrna“, čiju je misiju belodano opravdalo i interesovanje dece Rančeva da se nakon koncerta, uz asistenciju mladih umetnika, oprobaju u pokušaju da iz instrumenata izvuku po koji čist ton.

Koliko je „Dunavska sonata“ u pravu kada istrajava u misiji širenja pokreta zahvaljujući kojem se lokalnim muzičarima pruža prilika da uz honorar nastupaju u svojim lokalnim sredinama, svedoči i primer Nebojše Đurića, klarinetiste poteklog iz somborske osnovne i srednje muzičke škole „Petar Konjović“, danas studenta Akademije umetnosti u Novom Sadu. Mada rođeni Somborac, Nebojša nikada u životu nije bio u Rančevu, za koje je samo znao da postoji, a u nedelju je u ovom salaškom naselju ne samo nastupio, već i možda „zarazio“ neko od salašarske dece da počne da se i samo bavi klasičnom umetničkom muzikom.

 M. Miljenović