Бициклом кроз Војводину: Свилош и Грабово (фото)

На улазу у Свилош са леве стране - православно гробље са неколико великих споменика на којима је много имена. Свилош је у борбама у Другом светском рату и терору усташа и Немаца изгубио 149 становника. Колики је то губитак говори чињеница да село данас има око 250 житеља. О овим догађајима сведоче споменици ексхумираних мештана на православном гробљу. Реч је о Србима стрељаним на Огњену Марију 1941. на Ловки. Њихове кости пренете су четири године касније на православно гробље у Свилошу. На крају подужег списка имена пише: „Споменик подижу тужни родитељи, сирочад, браћа, сестре и супруге”.

Велики монумент доминира простором у центру села са цитатима Мике Антића („Овде су били ратови, али ропство никад! Овде је било смрти, али у славу живота! Слобода није образ историје него твој!” и Тита: „У Европи мисле да су наше планине родиле наш покрет и нашу војску, а Срем то најубедљивије демантује!”). Тито очигледно није сматрао Фрушку гору баш неком планином...

Непознати починиоци 2011. однели су велики мурал, дело новосадског академског сликара Боре Попржана. Годину дана раније споменик је такође био на мети вандала, само је тада однето шест плоча, а овога пута чак 57 које су сачињавале мурал.

У Свилошу се налази православна Црква Ваведења пресвете Богородице. Док стојим испред ње, прилази ми комшија и показује: „Сликај овај камен! Он је из 16. века, старији је од цркве и од пре Чарнојевића је!”. У близини се налази дрвени чардак породице Бошковић из 1916. године који је под заштитом државе. Када је Свилош у Другом светском рату похаран и спаљен, део мештана је успео преко пашњака и шума да побегне у Луг, словачко село које се налази у близини и ту су их комшије Словаци крили до краја рата. Продавачица, родом из Манђелоса али удата у Свилошу прича ми да јој је њен таст причао како су га родитељи у корпи носили преко пашњака до Луга. Има мужа и три сина, сва четворица су ловци.

Пут ме води даље ка Грабову, скрећем лево са главне цесте код дрвеног бунара и ту почиње успон који ме тера да променим брзину на свом бициклу. Промичу прелепи крајолици, виногради, воћњаци, винарије...

Иза једне кривине, изнад потока Текериш - пред мојим очима се указује идилично сремско село Грабово.  Године 1943. село је потпуно спаљено, убијен је 151 цивил (село данас има мање од 100 становника). Црква Св. Архангела Гаврила у центру места, када сам прошли пут био (2007.) била је у јако лошем стању, данас је потпуно сређена и поред ње је подигнут женски манастир.

На повратку назад, скренуо сам са пута и у шуми недалеко од Свилоша обишао Вилу Равне или „Лекину вилу”. Летњиховац је саградила илочка племићка породица Одескалски. Током времена она је мењала власнике, да би на крају, после Другог светског рата, била национализована. Вилу је понекад користио Александар Ранковић Лека, и то највише за лов. Током седамдесетих је преуређивана за потребе Јосипа Броза Тита, али он ју је само једном прилком 1976. године на кратко посетио. Из тих разлога ову вилу понекад називају и „Титова” и „Лекина вила”.

Лепа вест ових дана стигла је са фарме пони коња у Бегечу која је постала богатија за још једног члана. Реч је о женском ждребету Митри која је стара свега недељу, а име је добила по Светом Митру јер се на тај дан родила. У нашој држави постоји мали број фарми на којима се узгајају понији, а главни проблем представља то што нису регистровани као раса па ових скоро двадесетак прелепих створења на фарми у Бегечу не могу да имају своје ветеринарске пасоше.

Вила Равне је тренутно празна и налази се у власништву АП Војводине. Прелепу ливаду у склопу поседа користи Национални парк Фрушка гора. Уколико сте довољно тихи, можете угледати неке од јелена који овде обитавају. До виле се може доћи и са Партизанског пута кратком шетњом кроз шуму.

Прича о вили на Равнима памти и љубавну трагедију која се овде догодила 2006. године, када је Павле Новић, 33-годишњак из Свилоша, ранио своју љубавницу Наду, домаћицу виле, која је тада имала 50 година, а онда је да прекрати своје љубавне јаде - извршио самоубиство.

Павле Новић је, после издржане казне затвора од годину дана у сремскомитровачком затвору упознао домаћицу виле, удовицу Наду. Ту је изненада планула љубав. Павле је боравио са Надом у вили, сви су рачунали да ће и поред велике разлике у годинама двоје љубавника своју везу крунисати браком.

Међутим, када је Нада сазнала да је Павле био и у затвору одлучила је да везу прекине. Момак је избезумљено долазио до виле молио Наду да му се врати, па онда почео и да јој прети. Кобног дана Павле је дошао до виле наоружан пиштољем, пуцао у своју љубавницу, а онда себи испалио метак у слепоочницу и на месту остао мртав. Нада је рањена у руку, завршила је у болници и после тога се више није враћала на Равне. Данас живи као пензионерка у близини Новог Сада.

Роберт Чобан