Бициклом кроз Војводину, Кањижа: Два споменика сведоче о трагичним судбинама три виле

Објекат из осамдесетих година прошлог века има занимљиве архитектонске детаље, идеја је била да буде нека врста савременог „одраза” Градске куће са друге стране парка, са елементима планинских домова и дрвета јеле која се налази у парку.

Одборници Скупштине општине Кањижа одлучили су 2014. да Регионални креативни атеље „Јожеф Нађ” промени назив и у називу установе неће више неће бити имена светски познатог уметника, родом из Кањиже. Према усвојеној одлуци нови назив установе је „Регионални креативни атеље Кањижа”, односно у скраћеној верзији „Атеље Кањижа”.

На заседању општинског парламента речено је да је промену назива тражио сам уметник, јер намерава да оснује ново позориште под именом „Јожеф Нађ”. У позадини случаја је уствари његово неименовање за директора РКА „Јожеф Нађ”, годину дана раније када је за в.д. директора именован Золтан Бичкеи.

Промена назива установе подстакла је жучну расправу актуелне власти и одборника опозиције. Представници опозиције били су мишљења да је ово логичан потез Нађа, пошто није прошла његова молба за избор директора, на конкурсу који је био расписан годину дана раније. Општина је иначе формални оснивач и делимични финансијер установе, која је измењеном одлуком сврстана у установе од посебног значаја за очување, унапређење и развој културне посебности и очување националног идентитета мађарске националне мањине.

Конкурсна комисија је одбацила молбу Нађа због непотпуне приложене документације, тако да познати уметник из формалних разлога није изабран за директора установе, која је осамдесетих година изграђена и основана захваљујући његовој иницијативи и светском реномеу који је стекао стварајући у Француској.

Јожеф Нађ је рођен у Кањижи 1957. Вишеструко награђивани уметник, аутор је више десетина представа и перформанса широм света. Сматра се једним од најбољих светских кореографа, плесача и редитеља.

У дворишту Атељеа се налази занимљив путоказ који показује удаљеност до разних градова и топонима широм света - од Северног пола, преко Париза, Њујорка, Дубаија и Монака до суседног села Мартонош.

Недалеко од Атељеа, на Рибарском тргу, стоји споменик са натписом „Ту је почетак Кањиже” на три језика – латинском, српском и мађарском, налази се центар некадашњег земљаног утврђења. Информације о овом утврђењу добијене су из атласа грофа Марсиљија, са мапе коју је саставио последњих година 17. века. На основу њих изводи се закључак да је утврђење било монументалних димензија, од преко 40 хектара.

Виктор Ђери, наш водич кроз Кањижу води нас и да погледамо Основну школу Јован Јовановић Змај у којој иначе ради. Упознаје нас са Золтаном Сепешијем, младим директором који нам показује зграду, матурске таблое бројних генерација које су завршиле ову школу. Ентеријером школе доминира импресивно и лепо одржавано степениште.

Главна зграда некада је била школа са интернатом за девојке а касније основна и грађанска школа. Од средине 1980-их година носи има Јована Јовановића Змаја. У овој згради настава се одвија на два језика: на мађарском од 1. до 8. разреда и на српском од 5. до 8. разреда. 

Одлазимо до Бање Кањижа која је широм региона прославила име ове варошице. У централном холу траје нека дечија прослава, све делује чисто и уредно али помало социјалистички што и није изненађење јер бања није приватизована и њоме и даље управља држава. Рецепционерка позива на локал Ервина Бехановића,  једног од menayera бање који убрзо стиже и води нас у обилазак. Стижемо до великог базена у којем је вода смарагднозелене боје што је последица минерала који су присутни у њој. Ервин нам прича о бурном историјату бање.

На пашњаку, 6 км од Кањиже, 1907. била су два артешка бунара, ради напајања стоке. С обзиром на повећане потребе, пастири су се обратили градским властима са молбом да се избуше још два бунара.

Већ у мају 1908. био је избушен нови бунар. Вода из тог бунара је имала жућкасту боју, а из цеви је излазио запаљив гас. Такве карактеристике воде су биле довољне да настану разне легенде о лековитом својству бунара. Врло брзо народ је назвао бунар „Чудотворним бунаром”. 

У вези са чудотворним бунаром настала је прича о Ромкињи, која је своје болесне зглобове излечила купајући се у овој води. У спомен на њу у Великом парку налази се скулптура - помало политички некоректног назива - „Циганка”.

Градски оци су брзо и реаговали и већ те 1908. су отворили „Прву сезону” купања у води чудотворног бунара. Купање се већ тада наплаћивало. Одличну пословност тих људи доказује и чињеница да су већ 1909. на основу одлуке Градске скупштине послати узорци воде на испитивање у Краљевски Институт за хемију у Будимпешти.

Анализе су биле завршене 1910. а већ 1909. кањишки бизнисмен Херман Гринфелдом (директор тадашње циглане и црепане), инсистира на формирању акционарског друштва за отварање бањског лечилишта. Градске власти су дале сагласност и друштво је формирано, на челу са господином Гринфелдом чија биста данас стоји на главном улазу у Бању.

Јула 1912. су завршени пројекти за нову бању, а 10. августа 1913. је свечано отворено ново артешко купатило чудотворног бунара у Старој Кањижи. Ново здање је имало 12 соба и 20 када. У згради је постојало парно грејање и електрично осветљење. Поред купатила, у лепом Народном парку је био и отворени базен са термалном водом са 28 кабина за госте-купаче. Пошто су се стекли сви услови, могло се започети са лечењем пацијената. Лечење се спроводило купањем и пијењем, и то под надзором лекара.

Вода је коришћена за лечење реуматских обољења, обољења мишића, зглобова, нерава. У терапијске индикације су се убрајала и нека гинеколошка обољења и малокрвност. Вода се користила и пијењем и то код тегоба са желуцем и цревним трактом.  Годинама се вода флаширала у тамно зеленим флашама од једне и пола литре, са порцеланским патент-за-тварачем. На флашама је стајао  натпис „Вода чудотворног бунара - Стара Кањижа”. Први светски рат погађа и овај крај, па се током 1914. и 1915. у Бањи лече рањеници.

Акционари су успешно пребродили ратне године и наставили са радом и развојем бањског лечења. Концесија је истекла 1943. када акционари враћају Бању градским властима. Од 1945. до 1953. Бања је радила као државна установа под називом „Артешко купатило”. У Београду је извршена анализа воде 1954. и након извршених анализа предложено је да Бања ради као бањско природно лечилиште.

Од 1960. до 1976. Бања ради у склопу Дома здравља Кањижа а од 24. јуна 1976. Бања се референдумом издваја из Дома здравља Кањижа и функционише као ООУР под називом Центар за рехабилитацију и рекреацију „Бања” у Кањижи. Ново здање Бање „Аквамарин” завршено је 1979. а почело је са радом 1. јануара 1980. са капацитетом од нових 150 постеља.  Нови објекат има комплетан терапијски блок, спортску халу, два затворена базена, ресторан за 300 гостију и све друге садржаје за хотел са три звездице. Доградњом депаданса на објекту „Abella” 1985. Бања заокружује укупни постељни фонд на 300 кревета.

У шетњи парком стижемо и до скулптуре „Тиски цвет” а наш водич Ервин нам открива да спомених веселих боја крије трагичну причу из 1985. о убиству једне девојчице и стрељање њеног убице.

Била је то последња смртна казна у Суботици. Извршена је 29. јула 1988. Без окова и лисица у рану зору стрељан је тридесетједногодишњи Ласло Егете из Новог Кнежевца. У парку Бање Кањижа, Егете је 13. децембра 1985. силовао и задавио 14-годишњу девојчицу Маријану Кеча. На иницијативу девојчициног оца Ђуре Кече, споменик је на том месту подигао град Кањижа као поруку и опомену.

Убица Ласло Егете је у парку продавао слике и девојчицу која је дошла да купи једну - намамио у шумарак, силовао и убио. 

Новосадска књижевница Милица  Мићић Димовска описала је овај трагичан догађај у својој збирци прича „Одмрзавање” из 1991.

Десетак метара даље наилазимо на још једно потресно спомен-обележје. Реч је и плочи коју је, поред виле у којој су живели, у спомен на своју ћерку и супругу поставио овдашњи Јевреј Геза Кемењ. Геза је преживео Холокауст али су његова ћерка Ани и супруга Ица, „две виле овог парка”, како их зове - 26. априла 1944. депортоване у Аушвиц одакле се никада нису вратиле.

У Бачкој, наиме, за време Хортијеве окупације Јевреји нису одвођени у логоре као што је то био случај у Банату под немачком окупацијом и Срему под НДХ где се то догодило већ 1941. У Бачкој се Холокауст десио тек у априлу 1944. када је пао Хорти а немачке трупе окупирале Мађарску. У те три године многи Јевреји из Београда, Срема и Баната потражили су уточиште у Бачкој. На жалост, већина њих је 1944. ипак завршила у неком од нацистичких логора смрти.

Једна од њих је и девојчица Ева Фридман чију је фотографију на свој Твитер профил поставило Аушвиц Меморијал. Ева је рођена 2. маја 1941. у Кањижи а у јуну 1944. је са родитељима депортовала у Аушвиц где је убијена у гасној комори.

 Роберт Чобан