Бициклом кроз Војводину: Бездан и Бачки Моноштор

Нама делује да је јако близу, она је много опуштенија, одмахује руком и уз осмех каже: „Само јавите сат времена раније када хоћете да буде готов рибљи паприкаш!” Проверио сам, имају и добош-торту коју сам после дужег времена јео овде прошлог септембра.

Пролазимо поред преводнице и испред нас је Спомен-музеј Батинске битке са фантастичним погледом на село Батина на хрватској страни Дунава. Отворен је 1981. као део Меморијалног комплекса Батинске битке, и за време СФРЈ представљао је целину са спомен-комплексом на брду изнад Батине са хрватске стране. Сталну поставку је израдио Музеј социјалистичке револуције Војводине у Новом Саду, а успешно је радио целу једну деценију.

Поводом обележавања 73. годишњице Батинске битке 2017. отворен је обновљени Спомен-музеј. За то су се заложиле Покрајинска влада и Град Сомбор, прва је издвојила 11,6 милиона динара, а друга 3,5 милиона динара. Музеј је био сав зарастао у коров није се могло прићи од разног растиња, а видео се само врх музеја. У витринама реновираног музеја налази се оружје коришћено за време битке, униформе војника, њихова оригинална писма и записи родољубивих песама насталих током битке. Централни део музеја обогаћен је уметничким представама битке испод скулптуре птице која ту постоји још од отварања музеја 1981.

Настављамо даље уз Дунав и са леве стране нам је зграда Лучке капетаније Бездан, ремек-дело модерне из тридесетих година прошлог века. Стижемо до скретања ка Бачком Моноштору где наилазимо на старину који нам говори како је управо овде чамцем прошао принц Алберт од Монака приликом посете Србији прошлог октобра. Син Грејс Кели и принца Ренијеа, велики љубитељ природе био је одушевљен оним што је видео у Посебном резервату природе Горње Подунавље.

Прелазимо мост преко канала који изгледа као из „Мостова округа Медисон” и кроз ромско насеље улазимо у Бачки Моноштор.

Зденка Митиц нас дочекује у својој канцеларији у просторијама месне заједнице. После неколико минута разговора је јасно да село има толико тога да пружи да током тог боравка нећемо стићи све да обиђемо. Преко пута месне заједнице налази се Основна школа „22. октобар” која је добила име по дану када су партизанске јединице 1944. ушле у село. На зиду школе налази се мурал насликан 2019. и потписан са „Стипа и Ђене”.

На путу ка Пчеларском газдинству Перишкић које се налази на изласку из села у правцу Бездана, пролазимо поред католичког гробља на којем се налазе капела, Калварија са три крста (Исус између два разбојника) и 14 постаја сликама које приказују Христове последње сате пре разапињања на крст.

Аница и Иван Перишкић власници Пчеларско-пољопривредног газдинства „Перишкић”, производњом меда се баве пуних 27 година, исто колико деле и заједнички живот. Имају 100 кошница и производе више врста: багремов мед, шумски, ливадски, липов, мед од уљане репице, сунцокретов и др.Основали су и пчеларску секцију у тамошњој основној школи, гледамо табло са фотографијама дечака и девојчица са пчеларским шеширима и мрежицама на глави. Поред меда продају и ракије: ораховачу и медовачу које смо пробали и због безбедног наставка вожње морали да станемо код друге.Ускоро покрећу и апитерапију - удисање ваздуха из кошница, третман познат из древног Египта који поново улази у моду.

Враћамо се у центар веома лепо уређеног села које је окружено водама, као неко острво у равници. До њега се долази преко неколико мостова. Један мост је постављен на улазу у село од стране Сомбора – такозвани „Пислин мост” који је над Великим бачким каналом, други је на улазу у село са безданске стране – понтонски мост, такође преко Великог бачког канала и трећи са југозападне стране села, онај којим смо ми дошли, тзв. Цигански мост, који спаја Моноштор са његовим шумама и викенд насељима. Раније је постојао још један мост у моношторском атару у близини пута према Сомбору, постављен преко Великог бачког канала који је спајао тадашње поседе и салаше са главним путем, али је срушен током Другог светског рата ради заштите села од непријатељских трупа. Већину становника, од укупно 3.485 колико их има према последњем попису, чине Хрвати-Шокци, а поред њих, Моношторци су и Срби, Роми, од којих се неки изјашњавају и као Румуни, Мађари, Немци...

У центру села налази се и једна скулптура бицикла од сламе, направио је Зденкин супруг, као и посластичарница „West” из које се чула нека песма Дорис Драговић.

Римокатоличка црква Светих Петра и Павла је подигнута на месту старије дрвене цркве 1752.  Легенда каже да је црква овако велика, својим димензијама надраста популацију села, јер се архитекта заљубио у мештанку па је желео да се што више задржи радећи на изградњи храма.

У цркви је кип Богородице око којег су се у јесен 1944. мештани предвођени жупником Матишом Звекановићем скупили молећи се да село не буде сравњено са земљом како би се избегле уличне борбе у време Батинске битке. После неколико дана - одлука је промењена и Бачки Моноштор је сачуван па од тада се 13. октобар слави као „Завитни дан”.

Зденка Митиц нам прича да се тачно у подне сваког 13. октобра светом мисом мештани захваљују Богу и Госпи за спасење. Тог дана на балконе цркве, овде се балкони зову тавани, стављају се разнобојне шокачке „поњаве”, тј. тканине – шокачки ручни рад, као спомен на оне дане када су верници заједно са жупником Матишом провели читаву ноћ у молитви, а на прозоре цркве поставили су „поњаве” како се споља не би видело светло у цркви, будући да су били ратни дани кад је било забрањено окупљање у касне сате.

Ержика Бешењи нас дочекује испред етно-куће „Мали Бодрог” која је њено породично наслеђе а у њој је живела њена бака, рођена 1921. Сви предмети који се у кући налазе, били су власништво њене породице и породице њеног супруга. Неке од старина донирали су и мештани. Кућа је понела име „Мали Бодрог“ по некадашњем насељу и утврди, која се налазила на овом простору - Бодрогу.

Још је 1590. помицање Дунава почело подривати древни град Бодрог. Према сведочењима из 1717. још у првој половини 17. века су се могли видети највиши објекти из Бодрога чији су врхови вирили из Дунава, а временом су били све више прекривени водом. Претпоставља се да су још у 18. веку мештани из Моноштора са рушевина бодрошке тврђаве узимали цигле и од њих градили цркву. За саму Бодрошку тврђаву се претпостављало да се налазила на острву Сиги где су се 1898. вршила ископавања. Ту су нађени и остатци павлинске опатије Св. Крижа.

Вратимо се нашој домаћици и њењој етно-кући коју су љубоморно чували Ержикини родитељи, а она ју је отворила у августу 2008. за време одржавања манифестације „Бодрог фест“. То је једна аутентична моношторско шокачка кућа грађена у аутентичном стилу тога времена. Красе је тршчани кров, земљани зидови и подови, оригинални, као и пре 150 година. Дуж куће се простире дугачак гонг, на коме Ержика пажљиво узгаја старинско цвеће, мушкатле и лепе кате, исто оно цвеће које је улепшавало и некада куће и сеоска дворишта. Кућа се састоји од четири собе и свака има своје специфичности. Ту је тзв. придња - чиста соба за госте, кухиња, трпезарија и задња спаваћа соба за домаћине, данас за туристе. У њима се чувају кревети са сламарицом и дешеком пуњеним кукурузовином, клупом окретушом, прекривачима за кревет, аутентичном постељином, шокачком ношњом, колевком из 1908. и сандуцима из 1906. и 1927. офарбним јарко плавим, зеленим и др. бојама, јер је то некада било у моди.

Прва бетонска преводница у Европи

Половином 19. века до Бездана је продужен крак Великог бачког канала, а на Дунаву крај Бездана 1856. саграђена је прва бетонска преводница у Европи, која је представљала нови улаз у Францов (Велики бачки) канал. У другој половини 19. века од некадашњег крака Дунава настао је, између Баје и Бездана, и Бајски канал, са Шебешфок-браном на улазу у Бездан. У Бездану се, на Жакаровим разбојима и данас производи јединствени бездански дамаст, који је уврштен на листу нематеријалног културног наслеђа Србије.

Прелазимо понтонски мост и путем који води кроз густу шуму стижемо до Бездана. У овом великом селу је и католичка црква која леђима гледа ка улици а торањ јој је окренут према баштама, ту је и Свето Тројство, једно од ретких у Војводини које после 1945. није склоњено.

Посластичар Минири из Оџака о којем сам писао прошле недеље и овде је отворио своју „Киви” посластичарницу са чувеним оџачким сладоледом којег наравно нисмо прескочили а газдиног сина смо и наговарали да убеди тату да отвори локал у Новом Саду.

Бездан је једно од најстаријих вођанских села, први пут је поменут 1305. Насеље је уништено у 14. веку под најездом Турака. У 15. веку помиње се као мало рибарско место. Протеривањем Турака почиње неорганизовано насељавање Дунавом. Први становници су били Пољаци, Чеси, Немци и други словенски народи. 1762. почиње планска колонизација и грађење насеља. Године, 1755. изграђена је прва црква. Данашња црква је из 1846. и од тада се село развија у правцу истока.

После 1918. Бездан је припао Краљевини СХС. У данима након ослобођења Сомбора и овог дела Бачке од фашизма, у Бездану је, почетком новембра 1944. на рубу Штрбачке шуме стрељано више од 120 овдашњих грађана, без разлога и без суђења, а још око 200 Безданаца страдалао је у наредним данима и недељама. После Другог светског рата у Бездан је колонизовано око 400 досељеника, Хрвата из околине Лиштице и Посушја у Херцеговини као и  Срба из околине Госпића.

Иначе, ово село је познато и по томе што је дало велики број олимпијаца, вероватно највећи по глави становника у Србији. Својим олимпијцима у част 2015. године месна заједница Бездан је уз помоћ каменорезачке радионице „Хордоши” подигла спомен-плочу постављену у сјајну, челичну конструкцију, чије осветљење, обезбеђује сунчева енергија. Спомен-плоча постављена је у будући „Парк олимпијаца”, у којем су бездански учесници олимпијских игара засадили по једно стабло. На Олимпијским играма 1988. године у Сеулу учествовао је рукометаш Јожеф Холперт, а на ОИ у Лондону 2012.  кајакашице Антонија Панда-Хорват, Марта Тибор, Антонија Нађ, Рената Кубик-Мајор, кајакаш Ервин Холперт и рукометаш Далибор Чутура.

Настављамо у правцу мађарске границе ка селима Колут и Бачки Брег о којима ћу писати у следећем броју. На крају туре враћамо се на чарду „Пикец”, Дунав се није прелио преко терасе, а рибља чорба и добош торта су нас према договору чекали.

Роберт Чобан