Библиотекарство као животна мисија Жабаљчанке Дубравке Дудић
Мастер професор српског језика и књижевности Дубравка Дудић више од три деценије запослена је у жабаљској Општинској народној библиотеци „Вељко Петровић“ и живот је посветила томе да суграђанима отвори врата бесконачности, односно да им укаже да могу бити у било којем делу планете, да могу путовати целим светом и тако стицати нова знања и искуства, све то држећи књигу у рукама.
– Поносна сам што су нам оба одељења пуна читалаца, и деце и одраслих, а у читаоници су нам редовни студенти који тамо спремају испите – каже Дубравка Дудић. – Библиотека је центар културе, као што је увек била, а књига никад неће моћи у потпуности да буде замењена неком електронском формом, јер је посебан осећај док књигу држите у руци, носите је са собом у торби, то је незаменљиво. Они који читају, знају да је књига само у руци књига, жива реч и реч коју слушате и запамтите, тад настаје онај флуид између саговорника и читалац тако може да ствара визију писца, да машта или да буде реалан, у зависности од штива које чита.
Дубравка Дудић истиче да посао библиотекара могу да раде искључиво људи који су посвећеници у књижевности, уметности и култури, јер он није материјално обогаћен, већ духовно, што је много значајније.
- Људи у педесетим и шездесетим годинама дођу код нас и траже да читају нешто за душу. Књига као културно добро и као извор информација и сазнања, лечи душу, проширује ум, видике и знање. Мени се стварно чини да је ово најлепши посао на свету. Дуго сам патила што не радим у школи, јер сам се школовала за то да деци преносим своја знања, али овај посао, то је нешто невероватно, то је чаролија свакодневног долажења у нешто ново. Онај ко није радио у библиотекарству не зна да ми имамо посла и кад нема корисника. То је онај невидљиви део рада, када се обављају припреме за кориснике, до којих морамо да допремо и да подигнемо њихов ниво читалаштва, неосетно, да ни не знају да их у ствари каналишемо. На тај начин стварамо читалачку публику, која ће се духовно и на прави културолошки начин развијати, а то је дуготрајан посао и креће од предшколаца, траје колико и људски живот - прича с узбуђењем рођена Жабаљчанка, која је од деведесетих до пре три године била и директор жабаљске општинске библиотеке.
Жабаљ је место које може да се подичи резултатима постигнутим у области културе, библиотекарства и позоришта. Жабаљско Аматерско позориште „Светозар Марковић“ је 1972. године са „Избирачицом“ Косте Трифковића било на Фестивалу драмских аматера Југославије у Требињу и остварило врло леп успех, а у ансамблу је била и сама Дубравка Дудић. Већина Жабаљчана не зна да је постојала балетска школа у оквиру библиотеке, која је почела да ради око 1978. године, а коју је водила супруга Каменка Катића. Жабаљ је и колевка рецитаторства. Нулта смотра рецитатора одржана је 1968.
Након толико деценија које је посветила библиотекарству, Дубравка Дудић каже да то ипак није случано, као што је некада мислила.
Жабаљ је град који се случајно зове село
Дубравка Дудућ за Жабаљ каже да је невероватно место, где се дешавају дивне ствари, као некаквом гравитационом магијом.
-У мојој свести Жабаљ је велеград, а била сам у многим великим градовима. Дефинитивно све што је лепо потиче из малих средина, осврнимо се на многе наше великане, попут Тесле и Пупина. Кад је Матија Бећковић пре четири године био код нас у посети, рекао је да је Жабаљ град, који се случајно зове село и да се скоро нигде у данашњем свету не догађа да до последњег места буде испуњен простор, због једног песника, као што је то случај у Жабљу. Живот у Жабљу је спецификум у односу на неко друго место. Жабаљ је био свет и ту су заиста долазили значајни људи. Имамо фото записе да су долазили ректори са многих универзитета, делегација из Русије... Кад наглас то кажем, схватам да је Жабаљ у ствари одавно био Европа - наглашава наша саговорница.
– У животу сам проживела многе радости и туге. Родила сам троје деце и желела да радим у школи, са децом. Међутим, схватила сам да са оваквим сензибилитетом, не бих могла да се носим са тескобама малишана којима бих предавала и са тешким животом деце из осетљивих друштвених група, која су паметна и ни за шта нису крива, а живот им је уместо тога, подарио ову невероватну лепоту. Живот иде и никог не чека, свако доба носи своје, а ми смо на путу за том неком браздом коју смо узорали, и даље је оремо и покушавамо да останемо усправни, да останемо људи. Литература нам отвори ум толико да апсолутно не правимо разлику између стварности и оностраног, између живота и смрти, већ живимо у космосу као да смо свугде, не само у Жабљу, а онда имамо осећај као да не старимо. Библиотекарство да човеку крила, која се само увећавају с годинама, а да му и оно умеће да стане на земљу и да препозна оно што је важно – каже Дубравка.
Жена која је посветила живот књижевности, неговању језика и културе говора, готово пођеднако као својој породици и суграђанима, одлучна је у тврдњи да библотекарство није посао, него животна мисија.
Марија Рашић
