Bibliotekarstvo kao životna misija Žabaljčanke Dubravke Dudić
Master profesor srpskog jezika i književnosti Dubravka Dudić više od tri decenije zaposlena je u žabaljskoj Opštinskoj narodnoj biblioteci „Veljko Petrović“ i život je posvetila tome da sugrađanima otvori vrata beskonačnosti, odnosno da im ukaže da mogu biti u bilo kojem delu planete, da mogu putovati celim svetom i tako sticati nova znanja i iskustva, sve to držeći knjigu u rukama.
– Ponosna sam što su nam oba odeljenja puna čitalaca, i dece i odraslih, a u čitaonici su nam redovni studenti koji tamo spremaju ispite – kaže Dubravka Dudić. – Biblioteka je centar kulture, kao što je uvek bila, a knjiga nikad neće moći u potpunosti da bude zamenjena nekom elektronskom formom, jer je poseban osećaj dok knjigu držite u ruci, nosite je sa sobom u torbi, to je nezamenljivo. Oni koji čitaju, znaju da je knjiga samo u ruci knjiga, živa reč i reč koju slušate i zapamtite, tad nastaje onaj fluid između sagovornika i čitalac tako može da stvara viziju pisca, da mašta ili da bude realan, u zavisnosti od štiva koje čita.
Dubravka Dudić ističe da posao bibliotekara mogu da rade isključivo ljudi koji su posvećenici u književnosti, umetnosti i kulturi, jer on nije materijalno obogaćen, već duhovno, što je mnogo značajnije.
- Ljudi u pedesetim i šezdesetim godinama dođu kod nas i traže da čitaju nešto za dušu. Knjiga kao kulturno dobro i kao izvor informacija i saznanja, leči dušu, proširuje um, vidike i znanje. Meni se stvarno čini da je ovo najlepši posao na svetu. Dugo sam patila što ne radim u školi, jer sam se školovala za to da deci prenosim svoja znanja, ali ovaj posao, to je nešto neverovatno, to je čarolija svakodnevnog dolaženja u nešto novo. Onaj ko nije radio u bibliotekarstvu ne zna da mi imamo posla i kad nema korisnika. To je onaj nevidljivi deo rada, kada se obavljaju pripreme za korisnike, do kojih moramo da dopremo i da podignemo njihov nivo čitalaštva, neosetno, da ni ne znaju da ih u stvari kanališemo. Na taj način stvaramo čitalačku publiku, koja će se duhovno i na pravi kulturološki način razvijati, a to je dugotrajan posao i kreće od predškolaca, traje koliko i ljudski život - priča s uzbuđenjem rođena Žabaljčanka, koja je od devedesetih do pre tri godine bila i direktor žabaljske opštinske biblioteke.
Žabalj je mesto koje može da se podiči rezultatima postignutim u oblasti kulture, bibliotekarstva i pozorišta. Žabaljsko Amatersko pozorište „Svetozar Marković“ je 1972. godine sa „Izbiračicom“ Koste Trifkovića bilo na Festivalu dramskih amatera Jugoslavije u Trebinju i ostvarilo vrlo lep uspeh, a u ansamblu je bila i sama Dubravka Dudić. Većina Žabaljčana ne zna da je postojala baletska škola u okviru biblioteke, koja je počela da radi oko 1978. godine, a koju je vodila supruga Kamenka Katića. Žabalj je i kolevka recitatorstva. Nulta smotra recitatora održana je 1968.
Nakon toliko decenija koje je posvetila bibliotekarstvu, Dubravka Dudić kaže da to ipak nije slučano, kao što je nekada mislila.
Žabalj je grad koji se slučajno zove selo
Dubravka Duduć za Žabalj kaže da je neverovatno mesto, gde se dešavaju divne stvari, kao nekakvom gravitacionom magijom.
-U mojoj svesti Žabalj je velegrad, a bila sam u mnogim velikim gradovima. Definitivno sve što je lepo potiče iz malih sredina, osvrnimo se na mnoge naše velikane, poput Tesle i Pupina. Kad je Matija Bećković pre četiri godine bio kod nas u poseti, rekao je da je Žabalj grad, koji se slučajno zove selo i da se skoro nigde u današnjem svetu ne događa da do poslednjeg mesta bude ispunjen prostor, zbog jednog pesnika, kao što je to slučaj u Žablju. Život u Žablju je specifikum u odnosu na neko drugo mesto. Žabalj je bio svet i tu su zaista dolazili značajni ljudi. Imamo foto zapise da su dolazili rektori sa mnogih univerziteta, delegacija iz Rusije... Kad naglas to kažem, shvatam da je Žabalj u stvari odavno bio Evropa - naglašava naša sagovornica.
– U životu sam proživela mnoge radosti i tuge. Rodila sam troje dece i želela da radim u školi, sa decom. Međutim, shvatila sam da sa ovakvim senzibilitetom, ne bih mogla da se nosim sa teskobama mališana kojima bih predavala i sa teškim životom dece iz osetljivih društvenih grupa, koja su pametna i ni za šta nisu kriva, a život im je umesto toga, podario ovu neverovatnu lepotu. Život ide i nikog ne čeka, svako doba nosi svoje, a mi smo na putu za tom nekom brazdom koju smo uzorali, i dalje je oremo i pokušavamo da ostanemo uspravni, da ostanemo ljudi. Literatura nam otvori um toliko da apsolutno ne pravimo razliku između stvarnosti i onostranog, između života i smrti, već živimo u kosmosu kao da smo svugde, ne samo u Žablju, a onda imamo osećaj kao da ne starimo. Bibliotekarstvo da čoveku krila, koja se samo uvećavaju s godinama, a da mu i ono umeće da stane na zemlju i da prepozna ono što je važno – kaže Dubravka.
Žena koja je posvetila život književnosti, negovanju jezika i kulture govora, gotovo pođednako kao svojoj porodici i sugrađanima, odlučna je u tvrdnji da biblotekarstvo nije posao, nego životna misija.
Marija Rašić
