Бициклом кроз Војводину: Стејановци
СТЕЈАНОВЦИ: Настављам равним Сремом од Павловаца ка Стејановцима и пре улаза у село наилазим на спомен-обележје „Мост размене”.
Подигнуто је као знак сећања на размену заробљених Немаца за партизане и политичке раднике 2. септембра 1943. Тада је Вукашин Биволаревић Волф разменио 28 немачких војника, за 64 партизана. Размена се одиграла на месту званом Курдин, на око тридесет метара од моста. Овим догађајем када је по први пут до тада извршена размена у народноослободилачком рату, немачке окупационе снаге су и званично признале партизански покрет као равноправног учесника у сукобу. Спомен обележје је уредно одржавано и испред њега стоји скоро постављен венац.
Ако бициклом улазите у Стејановце напашће вас три прилично упорна и агреснивна пса. Мене су и дочекали и испратили, једва сам их се решио. У селу се, изгледа некада јако водило рачуна о тачном времену па на једној кући поред улазне капије још увек стоји сат који је престао да ради једног давног дана у пола дванаест, а и сама кућа се чини напуштеном. Исти је случај са зградом Дома културе на којој се такође налази сат који исто не ради. На фасади Дома културе је и табла са именима 187 мештана погинулих у Другом светском рату. Велика бројка за овако мало село, које се слично Павловцима, очигледно никада није потпуно опоравило од тог времена.
У Стејановцима живи и Станислав Ратковић Нане, широм Срема а и изван њега чувени голубар. Са својим померанским гушанима сваке године иде на бар десетак такмичења, са којих се без пехара, или бар дипломе, не враћају. Њихов аристократски изглед тражи много улагања а њихова се јаја, попут кукавичјих, подмећу у гнезда обичних голубова који су много брижнији родитељи. У Стејановцима сам видео и двојицу момака како терају коњску запрегу, сцена доста ретка у данашње време.
Манастир Стејановци постојао је некада на Фрушкој гори, назван по овом селу, поред којег се највероватније налазио. Забележен је у турском дефтеру из 1546. где се каже да је плаћао на име пореза 100 акчи, што казује да је реч о средње развијеном манастиру, да би у наредном турском попису плаћао је 300 акчи феудалних дажбина. У историјском периоду од 1566. до 1567. године спомиње се и под именом Манастир Св. Ђорђа.
Мештани се углавном баве пољопривредом али како је у последње време отворено доста фабрика у Руми око 40 одсто становништва ради у тим компанијама. Стејановци су једно од оних села "крозе које се не пролази" што је хендикеп али и предност. Оближњи Велики Радинци нису много већи, али им та пролазност даје више могућности за привреду и трговину.
Село има три продавнице, амбуланту која ради уторком и четврком, вртић и основну школу до четвртог разреда. У плану је и отварање апотеке.
У самом центру села постоји једна велика липа која сваког јуна мештане дарује својим мирисним цветом.
Српска православна Црква Преноса моштију Светог Николе у Стејановцима подигнута је 1774. Резбарени вишеспратни иконостас потиче из 1801. и дело је карловачког дрворезбара Марка Вујатовића. На иконостасу преовлађују биљни мотиви винове лозе са грожђем, класје, храстово лишће са жиром и руже. Иконе су првобитно биле наручене од Јакова Орфелина 1803. Он је, међутим, умро веома брзо по закључењу уговора са Црквеном општином, па се – судећи према ликовном рукопису – иконе приписују Арси Теодоровићу. Петар Чортановић је 1846. обновио иконостас и живописао унутрашњост цркве. Када сам ја био у недељу предвече, порта цркве је била закључана као и капија Парохијског дома.
"Први глас Срема" и "Ђерам" - чувари традиције!
Овдашњи Дом културе некада је био епицентар сеоског живота. Ту су се дешавали концерти, игранке, приредбе… На њих још увек подсећају две манифестације које су преживеле до данас. „Први глас Срема“ је традиционално такмичење певача аматера. Било је ту свега: од оних који би гласом одували Тому Здравковића, Цунета и Тозовца па до оних за којима би плакали данашњи телевизијски ријалити програми. А уз све то иду – избор за најшармантнију Сремицу и кување паприкаша у котлићу! Друга чувена сеоска манифестација је “Деца чувари традиције – Ђерам” у организацији КУД-а „Стеван Петровић Бриле”. Ово друштво је данас нешто као „чувар ватре“ оног "старог сеоског живота". Воде га Миле Бероња и Сања Мијатовић. Формално су председник и заменик председника КУД-а, а заправо су и кореограф, односно играчица у фолклорном ансамблу. „Бриле“ окупља њих шездесетак и невероватно су активни за овако мало село. Недавно су били девет дана у Немачкој потом су имали и наступе у Хрватској. Поседују и сопствене ношње, редовно се састају. По правилу, културно-уметничка друштва из града праве секције на селу – овде је обрнуто. „Бриле“ има своју секцију у Руми која је општинско средиште којем припадају Стејановци.
У главној улици која води из једног од два улаза у село према цркви наилазим на призор који се ретко среће. Свашта сам видео обилазећи Војводину на бициклу али кућа Душана Алановића је нешто што нећете видети у другим местима. Домаћин је наиме у целом дворишту поставио више десетина огромних паноа са својим и фотографијама своје покојне супруге.
Испред те куће срећем старину Стевана Мирковића, "Исто као онај генерал", шали се. Рођен је 1943. Отац му је био у логору у Аустрији када се он родио. Каже да је провео добар део живота у сиромаштву, возио трактор без кабине по ветру, киши и сунцу од своје 15 године... Да није избеглица село би се угасило, каже, оне су мало поправиле просек старачким домаћинствима али и њихова деца када порасту одлазе и не враћају се.
На изласку из Стејановаца ка Бешенову пут ми је пресекло стадо оваца које је предвођено пастиром и терано пулином очигледно уходано прешло цесту и изгубило се испод брежуљка.
Текст и фото: Роберт Чобан
