Берба вирџиније у газдинству Владисављевића из Кузмина

У узгој „вирџиније“ Владисављевићи су ушли 2000. године која баш и није била најповољнија и расадили дуван на три хектара, тако да су одмах искусили да нема ни говора о лакој лови, него да је неопходно улагати пуно труда, али су те прве године боље прошли од пријатеља који их је наговорио да уђу у дуванску причу.

- Из године у годину смо повећавали површине под дуваном и број сушара, а када се син оженио и определио да остане сељак, производњу смо повећали на око 40 хектара и за сушење листа „viryinijе“ у време бербе у функцији имамо 16 сушара - сумира потенцијал Иван Владисављевић, чије газдиство спада међу највеће произвођаче дувана у Срему, где свој допринос даје његова супруга Мирјана, син Михаило и снаја Јована подижу двоје унучади, а сви заједно обрађујући 90 хектара земље, где је најзаступљенији дуван, а кукуруз, пшеница и соја заступљени су због плодореда. 

Ове сезоне берба „вирџиније“ у газдинству Владисављевић кренула је 29. јуна и одвијаће се пуном паром све до првих мразева.

- Дуван воли велике температуре и влагу, а пошто смо са тифонима месец дана без прекида заливали око 90 посто површина, очекујемо да ће овогодишња берба бити добра и да ће се труд исплатити јер је дуван пефектан. За бербу дувана потребно је доста радне снаге, тако да је свакодневно у две екипе ангажовано је 26 берача, плус осморо на испакивању листа, значи док траје берба посла има за 34 радника, а када се заламају цветови плус ради још 15 до 20 људи. Како сада ствари стоје можда ове сезоне нећемо ни стићи да све уберемо, јер је дуван добро родио. До сада смо постизали принос од 2.500 до 2.800 килограма сувог листа по хектару, а ове сезоне би принос требао да буде већи. Иако је ова година екстремно сушна, захваљујући наводњавању имаћемо одличан род - констатује Иван Владисављевић, подсетивши да је две сезоне имао тако добар и квалитетан род, какав ће ретко ко икада достићи.

Уз велике трошкове улагања у производњу, која креће у марту када се под пластеницима засеје расад, па расађује крајем априла и почетком маја, касније у негу и заштиту усева, велика ставка је трошак за радну снагу ангажовану у берби. Владисављевић објашњава да је у време расађивања ове сезоне време погодовало, било је и довољно кише, тако да је пролеће погодовало, поготово што дуван у раној фази дуван не захтева превише влаге. Довољно је да се расад прими и укорени, па је након 15-20 дана пожељна добра киша и касније ако нема довољно падавина, погодује му наводњавање. 

Сезонске радне снаге нема довољно у селу па су ангажовани сезонци из Бујановца, а Владисављевић напомиње да је због недостатака радне снаге пре три године за бербу купио два комбајна у Италији. Машинска берба листа „вирџиније“ није се у атару Кузмина показала као срећно решење, јер прве године усев полегао због олује на свих 45 хектара.

- После неуспелог покушаја машинске бербе три сезоне, одустали смо. Показало се да у нашим условима комбајни не могу да одмене вредне руке радника, поготово што откупљивач дувана компанија ЈТИ тражи квалитет, који се бербом комбајнима не може постићи. Дуван који производимо за компанију ЈТИ је извозна роба и мора да буде што бољег квалитета. Све је ишло у прилог ручне бербе, тако да смо комбајне продали, па нас  ангажовање сезонске радне снаге за ручно брање на садашњи обим производње стаје годишње 60 до 80 хиљада евра - испричао је домаћин из Кузмина.

Владисављевић истиче да им сенћанска Фабрика дувана ЈТИ пружа максималну финансијску, стручну и логистичку подршку, све у циљу учвршћивања дугорочне сарадње и постизање производње квалитетног дувана, односно обостране економске исплативости. 

- Сарадња је коректна, од уговарања производње до откупа и уредне исплате, а и ценовно компанија ЈТИ је најјача од свих осталих откупљивача дувана. Због коректних односа и видимо перспективу у производњи дувана, која је најпрофитабилнија у односу на ратарске културе, па и повртарство и воћарство,  али захтева много више радне снаге. Мислим да су произвођачи дувана потцењени у односу на малинаре и неке друге, који могу да се побуне и постигну повољније цене - напомиње Владисављевић.

Сушење дувана такође је велики трошак, јер се убрани листови „вирџиније“ суше у сушарама за које се као енергент користи пелет. Владисављевићи за сушење листа у сезони утроше 220 тона пелета! 

- Зараде у производњи дувана има, посебно када имаш изузетно квалитетан дуван, зато се и трудимо да остваримо производњу што квалитетнијег листа. Рачуница је позитивна, али би зарада морала бити и већа, имајући у виду велика улагања, уложени труд и ризик. Са оваквом производњом, да сам рецимо у Италији, имао би далеко боље ефекте, у шта сам се уверио обилазећи тамошње произвођаче, који од државе имају и субвенције, док код нас ми произвођачи дувана смо „тринаесто прасе“. Држава се према нама односи маћехински, узима од дувана у buyеt велики новац преко акциза, нама кроз субвенције не даје ни динар, а од нас захтевају пријаву сезонских радника. И што је још горе, када одеш у банку па кажеш да производиш дуван, одбијају да дају кредит - указује Владисављевић.

Код обезбеђивања сезонске радне снаге, њихово пријављивање доноси додатне потешкоће, јер они који долазе са југа Србије не пристају на пријаву, зато што онда губе социјалну помоћ. У брање листа се на њиву креће рано у четири сата, посао се почиње у свитање па се убирање листа завршава до осам-девет ујутро. Код Владисављевића се дневно убере листа за две до три сушаре, а пошто располажу са довољно сушара нема застоја. Дневница за брање дувана је 2.300 динара за жене, за мушкарце 2.700 до 3.000 пошто они имају сат времена дуже посла на истовару рамова у сушаре. Ако неко хоће да ради, посла у време бербе дувана има. Вреднији мушкарци могу да зараде и више, уз неколико сати додатног посла дневница им достигне и 7.000 динара, а жене које после брања листа додатно наставе да раде на испакивању листа из сушара и његовом класирању зарађују и до 5.000 динара.

- Уско смо се специјализовали за производњу дувана, имамо све машине и опрему за квалитетан рад. Штета је то не користити на најбољи начин, а и иде нам овај посао од руке. У селу нема много произвођача дувана, свега седам газдинстава за фабрике из Сенте и Чоке, али то је довољно имајући у виду колико има радне снаге. Раније, док нисмо почели производњу дувана сваштарило се, радили смо и услуге механизацијом, покушавали и у сточарству са 35 крмача, држали краве музаре и товили јунад, али је дуван превагнуо, јер се није могло на више фронтова. У дуван улажемо и душу и срце, па када на овако лошој години имамо добар род мора се исплатити - уверава Иван Владисављевић.

Иванова супруга Мирјана присећа се да су пре посвећености дувану сваштарили и радили много, али да је битно како се ко снађе и види прилику да обезбеђује егзистенцију у пољопривреди.

- Бити газда на њиви и у пољопривреди уопште, да не радиш ништа није могуће. Газда мора да буде и радник, да би могао да процени колико могу да допринесу други радници који се ангажују. Ми смо сами кренули у производњу дувана за коју наши родитељи нису били заинтересовани, јер је у то време дуван као нова биљка био у експанзији. Сами смо успевали да обављамо већину послова, на пример у садњи, шпартању или у испакивању дувана, што сада ради десетак људи. Пошто смо све радили сами можемо да проценимо тежину посла којим се бавимо. Радници који раде код нас сви воле што и ми радимо заједно са њима, па онда све лакше иде. Можда смо још раније, пре десетак година, могли значајније повећати производњу, па би тај помак донео веће ефекте, јер је тада било више и радне снаге. Могли смо тада можда да урадимо много више, али смо се ипак плашили великог ризика. Када се син Михаило оженио, ми смо њему у старту били подршка, он нама  је ветар у леђа да напредујемо, да повећавамо површине под дуваном и производњу пратимо одговарајућим бројем сушара, а драгоцена је подршка коју имамо од компаније ЈТИ - истиче Мирјана Владисављевић.   

Милорад Митровић