Бечејски љубитељи фудбала зими здушно навијају за кобасице

Није ни лаж да се код нас игра фудбал сумњивог квалитета, али је и даље најпопуларнији спорт. Е сад, какве су везе фудбала и кобасице? Нисмо у Словачкој, где се куване или печене у тандему са пивом продају на утакмицама, али је у Бечеју група љубитеља најважније споредне ствари на свету, уз то склона и гурманлуку, док лопта зими мирује, игру пребацила на терен свињокољских ђаконија. А пошто је кобаја „краљица“ готово сваке трпезе, расправљало се и чија је најбоља. На свако дружење је неко из групе доносио своју шпецију и сви га хвалили. И одлуче 2018. да један дан свако донесу свој презент из сушнице, а неутрални жири пресуди чији је најбољи.

- Ми смо ненадмашни дегустатори, али знамо да нисмо сви мајстори. Зато на оцену власник доноси домаћу кобасицу, али не мора да је сам спреми. Истина, знатан је његов удео јер мајстору набави месо, одреди укус и „кошта“ пре пуњења црева. На првенцу се нашло десет пари осушених кобасица чланова наше групе. Већ наредне године смо прихватили и љубитеље фудбала и доброг залогаја из атара, па су се у конкуренцији нашли примерци из Надаља, Чуруга и, наравно, „престоне“ Турије - 23 пара. Онда због епидемија сви смо, па и наша Кобасицијада, допали карантина. Од лане настављамо стару праксу - вели један од организатора Славиша Дабижљевић.

Први победник био је Милорад Ћулум, други Предраг Ђорђевић, а трећи Станислав Нешић Шане, лауреат и ове године. Пред жиријем се нашло 15 пари кобасица и није било лако судијама, као ни на утакмицама, али су Раде Васин, Драган Микановић и Милован Стјепановић посао како ваља обавили.

- Ове године нико од судија није донео свој производ, да све буде скроз регуларно. Поред нашег друштва, било је и неколико њих, који сем кобасица, нису гадљиви ни на фудбал. Критеријуми су стандардни, оцењујемо боју, како се љушти, пресек, тврдоћу, укус и општи утисак. Кад смо сабрали оцене, највише поена стекао је Шане, друго место припало је Славиши Дабижљевићу а треће Луки Божићу и награђени су пехарима - објашњава судија Васин.

Двоструки шампион Шане неће да мистификује праву кобасицу.

- Више од 30 година их правим, дакле имам доста искуства. А како и не би, кад ми је жена из Турије, где и припремам кобасице у приватној кланици “Бељански”, али по мом рецепту. А нема много филозофије. Месо младе свиње је за роштиљ, а кобасице траже зрело. Ове године сам купио крмачу од око 300 кила и највећи део оде у кобасице. Најмање 20 процената мора бити масноће, од зачина је најважнија паприка, по 0,4 одсто љуте и слатке, а стављам и бибер и нешто белог лука. Мора се бити опрезан, као и са сољу, да се у нечему не претера. Мајсторство се огледа у тим малим финесама које праве разлику. Битно је и димљење, тачније којим дрветом. Лањска победничка кобасица је, по мом укусу, била боља од овогодишње, недавно сам правио нову туру, димио дрветом кајсије и трешње, и тврдим да је још укуснија, али није сазрела и чека породичну дегустацију - поносно ће Шане.

Прве две Кобасицијаде одржане су у кафићу „Давидоф“, на чијој су се трпези шепуриле, за увертиру, разне свињокољске ђаконије, сиреви и салате. После пандемије, све се преселило код виђеног љубитеља фудбала и кобасица Милана Мике Секулића.

- Код мене има довољно простора да се зими дружимо, не смрзавамо а и понешто се и скува. Док судије раде свој посао, ми дегустирамо кобаје на „гладан стомак“, а после се до’ватимо кашике. Лане је Недељко Васић спремио незабораван пасуљ, а ја ове године укрчкао телећи перкелт. Са Златара стигло месо телета не тежег од 120 кила, а приде смо пекли деверику и шарана у масти, не на уљу, да ручак буде комплетнији. Овде нема “крљања”, сваком прија да победи, али никако на штету пријатеља са којим се сваки дан виђа. Наша Кобасицијада, заправо, и није такмичење, већ размена онога што једемо код своје куће, доносимо најбоље да се не обрукамо, дакле тог дана сви једу врхунске специјалитете - закључује Мика.

Злобника и мргуда увек има, па и да примете како бечејској кобасицијади фали оригиналност и није за „широке народне масе“. А организатори и не занима комерцијала, већ да у најближем окружењу покажу да се и данас „добро једе, баш!“ Неки сат касније игран је дерби прволигашког футсала против шампионског ФОН-а, а остатак кобасица је сервиран, као допинг, бечејским играчима.

Властимир Јанков