Bečejski ljubitelji fudbala zimi zdušno navijaju za kobasice

Nije ni laž da se kod nas igra fudbal sumnjivog kvaliteta, ali je i dalje najpopularniji sport. E sad, kakve su veze fudbala i kobasice? Nismo u Slovačkoj, gde se kuvane ili pečene u tandemu sa pivom prodaju na utakmicama, ali je u Bečeju grupa ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu, uz to sklona i gurmanluku, dok lopta zimi miruje, igru prebacila na teren svinjokoljskih đakonija. A pošto je kobaja „kraljica“ gotovo svake trpeze, raspravljalo se i čija je najbolja. Na svako druženje je neko iz grupe donosio svoju špeciju i svi ga hvalili. I odluče 2018. da jedan dan svako donesu svoj prezent iz sušnice, a neutralni žiri presudi čiji je najbolji.

- Mi smo nenadmašni degustatori, ali znamo da nismo svi majstori. Zato na ocenu vlasnik donosi domaću kobasicu, ali ne mora da je sam spremi. Istina, znatan je njegov udeo jer majstoru nabavi meso, odredi ukus i „košta“ pre punjenja creva. Na prvencu se našlo deset pari osušenih kobasica članova naše grupe. Već naredne godine smo prihvatili i ljubitelje fudbala i dobrog zalogaja iz atara, pa su se u konkurenciji našli primerci iz Nadalja, Čuruga i, naravno, „prestone“ Turije - 23 para. Onda zbog epidemija svi smo, pa i naša Kobasicijada, dopali karantina. Od lane nastavljamo staru praksu - veli jedan od organizatora Slaviša Dabižljević.

Prvi pobednik bio je Milorad Ćulum, drugi Predrag Đorđević, a treći Stanislav Nešić Šane, laureat i ove godine. Pred žirijem se našlo 15 pari kobasica i nije bilo lako sudijama, kao ni na utakmicama, ali su Rade Vasin, Dragan Mikanović i Milovan Stjepanović posao kako valja obavili.

- Ove godine niko od sudija nije doneo svoj proizvod, da sve bude skroz regularno. Pored našeg društva, bilo je i nekoliko njih, koji sem kobasica, nisu gadljivi ni na fudbal. Kriterijumi su standardni, ocenjujemo boju, kako se ljušti, presek, tvrdoću, ukus i opšti utisak. Kad smo sabrali ocene, najviše poena stekao je Šane, drugo mesto pripalo je Slaviši Dabižljeviću a treće Luki Božiću i nagrađeni su peharima - objašnjava sudija Vasin.

Dvostruki šampion Šane neće da mistifikuje pravu kobasicu.

- Više od 30 godina ih pravim, dakle imam dosta iskustva. A kako i ne bi, kad mi je žena iz Turije, gde i pripremam kobasice u privatnoj klanici “Beljanski”, ali po mom receptu. A nema mnogo filozofije. Meso mlade svinje je za roštilj, a kobasice traže zrelo. Ove godine sam kupio krmaču od oko 300 kila i najveći deo ode u kobasice. Najmanje 20 procenata mora biti masnoće, od začina je najvažnija paprika, po 0,4 odsto ljute i slatke, a stavljam i biber i nešto belog luka. Mora se biti oprezan, kao i sa solju, da se u nečemu ne pretera. Majstorstvo se ogleda u tim malim finesama koje prave razliku. Bitno je i dimljenje, tačnije kojim drvetom. Lanjska pobednička kobasica je, po mom ukusu, bila bolja od ovogodišnje, nedavno sam pravio novu turu, dimio drvetom kajsije i trešnje, i tvrdim da je još ukusnija, ali nije sazrela i čeka porodičnu degustaciju - ponosno će Šane.

Prve dve Kobasicijade održane su u kafiću „Davidof“, na čijoj su se trpezi šepurile, za uvertiru, razne svinjokoljske đakonije, sirevi i salate. Posle pandemije, sve se preselilo kod viđenog ljubitelja fudbala i kobasica Milana Mike Sekulića.

- Kod mene ima dovoljno prostora da se zimi družimo, ne smrzavamo a i ponešto se i skuva. Dok sudije rade svoj posao, mi degustiramo kobaje na „gladan stomak“, a posle se do’vatimo kašike. Lane je Nedeljko Vasić spremio nezaboravan pasulj, a ja ove godine ukrčkao teleći perkelt. Sa Zlatara stiglo meso teleta ne težeg od 120 kila, a pride smo pekli deveriku i šarana u masti, ne na ulju, da ručak bude kompletniji. Ovde nema “krljanja”, svakom prija da pobedi, ali nikako na štetu prijatelja sa kojim se svaki dan viđa. Naša Kobasicijada, zapravo, i nije takmičenje, već razmena onoga što jedemo kod svoje kuće, donosimo najbolje da se ne obrukamo, dakle tog dana svi jedu vrhunske specijalitete - zaključuje Mika.

Zlobnika i mrguda uvek ima, pa i da primete kako bečejskoj kobasicijadi fali originalnost i nije za „široke narodne mase“. A organizatori i ne zanima komercijala, već da u najbližem okruženju pokažu da se i danas „dobro jede, baš!“ Neki sat kasnije igran je derbi prvoligaškog futsala protiv šampionskog FON-a, a ostatak kobasica je serviran, kao doping, bečejskim igračima.

Vlastimir Jankov