Бечејци и југић по повратку из Монголије дочекани као хероји

Окупили су се суграђани да уз трубаче и шампањац дочекају 23-годишње пријатеље који су се вратили из велике авантуре, вожње споредним путевима до Улан Батора, престонице Монголије и назад. Дочекао их је и пријатељ фризер Владимир Кнор, и ту на бини пред градском кућом шишао по вољи.

Заслужили су топао дочек. „Југићем” Рино, старим 27 година стигли су до крајње тачке „Монгол релија“, поклонили се код споменика легендарном војсковођи Yingis Кану и вратили се у свој Бечеј крај Тисе. Иза њих је остао тачно 21.481 километар кроз 12 европских и азијских држава, прегршт доживљаја, драгоцена, углавном, позитивна искуства. Захвалили су се свима на срдачном дочеку и спонзорима који су омогућили да остваре свој план, а сада једва чекају да заврше хуманитарну акцију везану за уређење азила за псе луталице у Бечеју.

„Нашим доласком не завршава се авантура. За неколико дана крећемо у акцију уређења азила за псе. Очекујемо да нам се придруже волонтери и уверени смо да ће се, ускоро видети промене у азилу“, поручили су Ђоле и Нино.

Момци признају да је било и тешких и по живот опасних момената:

„При повратку из Монголије, упали смо у песак, температура преко 35 степени Целзијусових, ми остали са мало бензина, без воде, а осам дана нисмо видели туш. Рукама у папучама смо копали песак да ослободимо точкове и возимо у рикверц. Из другог пута смо успели. Да смо се и трећи пут заглавили, вероватно бисмо одустали. Знали смо да нас вребају опасности, чак да можемо да останемо из разних околности без аута, а по речима људи из наше амбасаде и без сопствених живота“, испричао је Нинослав Трајковић.    

Двојица студената новосадског Економског факултета су се током експедиције понашали, баш, економично. Кренули су са 4.810 евра, а вратили су 930 евра, које ће уложити у реновирање азила за псе у Бечеју. Значи, дневно су трошили у просеку 30,31 еуро по глави, а требало је „хранити“ Рина бензином или гасом, плаћати бројне путарине, преноћишта и храну за себе, па туристичке улазнице... Олакшали су им бројни добри људи, без обзира на државу и националну припадност, али и наши људи расути по свету, од запослених у амбасадама, преко привредника и предузетника.

„Човек треба да улаже у знање и путовања, јер је то нешто што вам се не може одузети. Упознали смо друге народе, њихову културу и начине живљења. Радујемо се ако смо покренули свест младих људи да треба нешто добро да ураде. Држали су нас воља и оптимизам, али и контакти с мајстором кад би се Рино негде загрцнуо“, закључује Ђоле.

Ваља подсетити да се „југо“ добро држао по свакојаким путевима и за њега необичним условима, али је имао и пех да су улетели у рупу на путу, која их је избацила „из седла“. На сву срећу, наишли су на великодушног човека и врсног мајстора Виктора у Русији, који је успео да им угради део „ладе”,  због чега је њихова експедиција продужена за осам дана, али је уништени део замењен и због тога се Рино вратио као „југо - лада“.

„Доживели смо феноменално искуство и препоручио бих свима који могу да се упусте у сличну авантуру, да не размишљају много. Наравно, то не мора бити авантура овакве врсте, на граници нормалности и лудости, али ми и поред свега носимо позитовна искуства“, каже Нино.

У име портала „Мој Бечеј” Бојана Пејовић је младицима уручила укоричене њихове дневне извештаје с пута, а пријатељ и ватерполо интернационалац Стефан Томићевић им је уручио „златне медаље“:

„Ниједног тренутка нисмо сумњали у њих двојицу, али смо се прибојавали „југића“. Времешан је... Испало је добро и најважније је да су они задовољни“, рекао је Томићевић.

Иако су се у почетку нећкали и „тврдили пазар“ после питања шта даље, ипак су се отворили:

„Причали смо о плановима, јер смо имали времена на претек. Нећемо се задржати на овоме. Обишли смо добар део Европе и Азије, сада је на реду Африка. Кад и како, отом-потом. То ће бити захтевнији посао, али ће, такође, бити хуманитарна акција – поручио је овај двојац.“

Пошто су многи њима омогућили да реализују своју авантуру, они су у Градској кући пригодим поклонима даривали своје добротворе и тако се на симболичан начин одужили људима добре воље и широка срца.

В. Јанков