DNEVNIK U BOTOŠU Ovde rode rado sleću, SAMO U JEDNOJ ULICI ŽIVI 51 DETE

Okruženo rekom Tamiš, kanalom DTD i ribnjacima, ovo banatsko selo naizgled deluje skrajnuto i zapostavljeno, ali ako se u njega zadržite duže od bar pet minuta, veo zaboravljenog seoceta se diže i otkriva vam ravničarski dragulj prepun potencijala koji nestrpljivo čeka da bude maksimalno iskorišćen. I biće. Opet. Uveravaju nas.

– Mi i jesmo malo zapostavljeni, jer svi misle da imamo sve, ali nam treba još i imaćemo još – tvrdi predsednik Saveta Mesne zajednice Botoš Branislav Bane Lazić, nekoliko puta ponosno ističući da u njegovoj Ulici Gavrilov Make ima čak 51 dete, čime ne može da se pohvali svako selo. – Nema laži, nema prevare! A gde ima dece, tu ima i napretka. Rode rado sleću u Botoš, to u jednoj rečenici da staviš. Uvek smo ovde poštovali tri stvari: crkvu, školu i fudbalski klub.

Poštivaju Botošani i svoju bogatu i uspešnu istoriju, svoje  vredne i sposobne žene koje su stub porodice, zahvaljujući kojima selo i opstaje, a izuzetno cene otvorenost i iskrene razgovore licem u lice.

– U Botošu imamo uslove koje retko koje selo ima, ali imamo i dosta problema – zaukava se Lazić, te nastavlja monolog. – Put do Banatskog Despotovca je pun rupa, kamioni nam prave veliki problem, što ćeš i napisati. Groblje nam je strahovito zapušteno, jer pripada crkvenoj opštini, a mi smo pokrenuli tu temu sa željom da ga na sebe preuzme „Gradska čistoća”. Godinama tražimo ležeće policajce u centru i da se obeleži „ŠKOLA”. Pošta je i za vreme Turaka radila pet dana u nedelji, a sada samo tri. Nemamo ni autobuse, pa deca izađu u Despotovcu, roditelji se organizuju da odu po njih, a nekad ih i ja usput povezem. Mi ne tražimo mnogo, samo ono što imaju i druga mesta, da nam se omogući normalan život. Sad imamo obećanja da će nam asfaltirati još dve ulice i postaviti te ležeće policajce... Borimo se s deset prstiju i složni smo kad nešto treba da se uradi za selo.

Otkad je Botoša i veka, meštani su bili ujedinjeni oko svega što je zajednici bilo potrebno. Od samodoprinosa su izgradili kapelu, školu, put do Tomaševca (do kog su sedam vekova išli peške), napravili su svetski Dom sportova „Aleksandar Aleksandrovič Kareljin”, sredili su ambulantu i trosoban stan za lekara (u kom nemaju koga da usele), dok trenutno ulažu, doduše uz podršku Grada Zrenjanina i Autonomne pokrajine Vojvodine, u lovački i penzionerski dom, salu za skupove...

– U selu imamo 17 različitih prodavnica, četiri zadruge i dva mlina, napisaćeš još da smo imali i prvi vodovod u Vojvodini, posle Mokrina kod nas je bila druga telefonska centrala, prvi smo imali i projekat za kanalizaciju, počeli s izgradnjom 2009. godine, imamo i kolektor, ali neće se nikad privesti kraju, bar mi nećemo dočekati – priča predsednik sela.

U Vodošu Joca ubo Tošu

Na mestu današnjeg Botoša živelo se još u neolitu, odnosno tokom vinčanske kulture, što potvrđuju vredna arheološka otkrića. Prema dostupnim istorijskim podacima, ovo mesto slovi za staro slovensko naselje, a samo ime se koristilo još sredinom 14. veka. Postoji nekoliko verzija porekla naziva sela. Jedna legenda kaže da su postojala dva brata – Joca i Toša – ali kada su se posvađali, Joca je „ubo Tošu”. 

Slikar Uroš Predić, koji je rođen u obližnjem selu Orlovatu, tvrdio je da ime sela potiče od mađarske reči bolt, što znači dućan, dok treća verzija ukazuje na to da je selo uvek bilo uz vodu, te da se svojevremeno zvalo Vodoš, a potom transformisalo u Botoš.

A ono što će imati u skorijoj budućnosti, ako sve bude proticalo po njihovim planovima, jeste mini-spa centar, sa bazenom, teretanom, pič terenom, dok će hotel s 50 kreveta ponovo zaživeti i još mu se „pridružiti” obližnja kuća koju planiraju da kupe i od nje naprave hostel, pa da sportisti ponovo dolaze u Botoš na pripreme.

– Imamo i projekat sa bioelektranom, koja ima puno tople vode, pa da pustimo cevi da se mesna zajednica, škola i ambulanta greju, ali i sva domaćinstva koja žele. Imamo sve odobreno i to ide u paketu s bazenom i hotelom od sledeće godine – zaključuje Lazić.

Pa kad Botoš ponovo procveta, teško da će se kuće moći naći za desetak hiljada evra. Beograđani su bili pametni, pa još za vreme korone pokupovali šta su mogli, ali su i ostavili još koju za one koji bi sad videli potencijal u srcu Banata.

Tekst i foto: Lea Radlovački

Neophodne su promišljene promene u pravo vreme

Osnovna škola „1. oktobar” ustanova je na ponos celog sela. Em što može da se podiči brojem đaka – 160 sa predškolskom grupom, koliko ni tri okolna sela nemaju zajedno, em već godinama potvrđuje maksimalnu ocenu iz spoljne evaluacije, nudeći celokupni izuzetan kvalitet. Ova osmoletka ima i vršnjački tim koji odlučuje kako će škola funkcionisati, a deca, kao ravnopravni partneri, aktivno doprinose tim promenama. A da đaci žive u skladu sa prirodom, potvrđuje i kontinuirana titula zelene škole Vojvodine. I još mnoooogoooo toga!

– Kod nas se deca još uvek međusobno posećuju, druže na ulici i na sportskim terenima i to sve čini lepotu života na selu, jer je sve usmereno na njihovu dobrobit – ističe direktorka škole Staša Velisavljev. – Nedavno je ponovo organizovan KUD koji se zove kao i naša škola, što je meni izuzetno drago, a sve to na inicijativu roditelja i dece. Ponovo se budi potreba, ali i svest da treba nešto da se dešava. U podmlatku FK „Omladinac” takođe ima oko 70 mališana. Primećuje se da je selo ponovo počelo da živi.

Za vreme SFR Jugoslavije, Botoš je imao izuzetno jaku i uspešnu đačku zadrugu koju je osnovao tadašnji učitelj Voja Ilijašev. Kako Velisavljev napominje, pokušali su da je obnove po novim zakonima, ali nekadašnju lepotu i uspehe koje je postizala danas ne mogu da dostignu.

– Mi se trudimo da negujemo preduzetnički dih, pa tako imamo radionice pravljenja domaćih sapuna koje kasnije prodajemo na vašaru u okviru Dečje nedelje, ali to je simbolična zarada. Takođe, bavimo se tkanjem, skupljamo sirovine za reciklažu... Da se sve to negovalo u kontinuitetu, mi bismo sad bili daleko ispred svih. Imamo predznanje, ali i veliki teret, jer treba da postavimo nove temelje u skladu sa današnjim vremenom – napominje direktorka botoške osmoletke.

Mnogo šta bi Velisavljev promenila u obrazovnom sistemu da joj je bar 15 minuta vlasti. Trudeći se da grade stil modernog prosvetnog radnika, koji danas ima ulogu pomagača detetu u razvoju, a uz popriličnu degradiranost, sve je izazovnije obezbediti ono što je mladima potrebno.

– Školski sistem generalno nije po meri našeg deteta. On je preuzet iz različitih okvira, bez provere kako će zaživeti u našem okruženju, pa ne prati potrebe dece koja se menjaju. Promene su neophodne, ali ne na brzinu, već promišljene, proverene i uvedene u pravo vreme – zaključuje direktorka OŠ „1. oktobar” Staša Velisavljev.

Ako nešto voliš, ne možeš od toga da pobegneš!

Na površini od oko 350 hektara poljoprivrednik Dragan Ketin seje pšenicu, suncokret i kukuruz. Nastavivši nekoliko generacija dugu tradiciju, od malena žudeći za mehanizacijom i zemljom, ovaj Botošanin je na korak od toga da odustane makar od zakupa, jer, kako kaže, ne može više da radi, a da gubi ono što je poslednjih decenija stekao i zaradio.

– Ne vidim neku svetlu budućnost, majke mi – veli Ketin, čiji je stariji sin već „zagrizao” u poljoprivredu. – On već uveliko radi i dosta mi pomaže, ali mislim da ću oba sina da usmeravam na drugu stranu. Tu im je sve i dalje, imaju, ali da im poljoprivreda ne bude osnovna delatnost. Znate kako, mi domoroci smo ostali da radimo i stičemo sve polako, s kolena na koleno, pa još i zavisi da li si rođen pod srećnom zvezdom, da li ćeš steći više ili manje. A ovi novokomponovani, „tašna – mašna”, pa samo ispadnu veleposednici sa hiljadu, dve, tri, pa 23.000 hektara i onda nama nije jasno, ispada da smo mi malo glupi i da mi ne znamo kako da sve to isto tako napravimo. Tako mi izgleda da smo svi rođeni pod tom nekom zvezdom, kao da nismo sposobni... Ja sam završio samo osnovnu, nisam hteo da nastavljam školu, video sam sebe u ovom poslu i da ću moći da napredujem bez diplome. Situacija je bila takva. Ali ovo je životni fakultet, da vam kažem. Sad kakva je situcija, s ove tačke gledano, ne bih ponovo sve isto, ali bih opet napravio grešku. Ako nešto voliš, ne možeš od toga da pobegneš!

Premda poslednjih pet godina češće u krevet ide namrgođen nego sa zadovoljnim osmehom na licu, i to ne znajući da li će se ujutru i probuditi, Ketin svaki prinos gleda kao priliku da vrati dugove, kredite, plati poreze, nabavi repromaterijal...

– Koristim subvencije od države, bez njih ne bih ništa ni uradio. Tako sam podigao sistem za navodnjavanje, krenuo sam u to da ulažem, jer bez zalivanja neće biti profita, nikakve računice. Nikad nisam zasnivao proizvodnju gledajući šta ću da dobijem, već šta ću da zaradim, a ono što dobijem kao podsticaj, to je kruna. Tako da, ako u 2025. godini budu „ful” prinos i solidne cene pa da se sve razduži i da se izvučemo, ali ako ne rodi, samo će da zvoni – naglašava naš domaćin.