Бачкопаланчки стоматолози „у офанзиви” спашавања дечјих зуба

Овај примаријус зубне медицине био је, поред осталог, и члан покрајинског Научног савета за превенцију здравља зуба код деце. Од 1989 - 2000. радио је као заменик директора овдашњег Дома здравља „Др Младен Стојановић„, а у исто време радио је и као начелник стоматолошке службе, поправљао деци зубе и радио као и други зубари у овој здравственој установи са преко 400 радника на лечењу 55.000 пацијената. 

Још пре три деценије у највећој паланачкој Основној школи „Вук Караџић„ иницирао је отварање прве школске дечије стоматолошке ординације која и сада ради. Данас лечи зубе пацијентима у породичној ординацији, са ћерком, такође стоматологом, а наследница је тренутно на специјализацији ортодонције.                

- Да би наша деца имала што здравије зубе родитељи или старатељи морају да имају активан однос према деци - каже др Јовић, иначе у историји бачкопаланачког здравства први и једини примаријус зубне медицине. - Треба на децу пренети позитивне навике које прописује струка, односно наука. Још 1984. године радили смо пресек стања здравља зуба код деце старости 12 година. Стање је било лоше, јер констатовали смо да је по детету 4,7 зуба захваћено болешће (каријесом), или је већ пломбирано или извађено, а реч је о трајним зубима. Редовним контролама, два пута годишње, а то важи и за одрасле и оне који немају пробелеме, едукацијом родитеља, али и превентивом данас смо дошли до ситуације да 12-годишњаци у бачкопаланачкој општини имају 1,8 зуба који је захваћен каријесом, пломбиран или извађен. Упорним радом и то ће се смањити.              

Др Јовић каже да је суштина у вољи родитеља да хоће да помогне свом детету. Нема везе да ли су родитељи интелектуалци, богати или једва писмени и сиромашни. Обавеза је родитеља да дете науче редовној хигијени зуба, да се стекне навика одласка код „чика Зубе“, али веома је битна и исхрана.                - Нећу рећи ништа ново ако поновим да зуби највише страдају од слаткиша - каже овај искусни стоматолог. - Треба у комплетној исхрани бити умерен а, на пример, уместо табле чоколаде може се појести једна коцкица, а на газиране сокове децу не треба навикавати, јер су пуни шећера који су опасност по њихове зубе. У овдашњој, паланачкој, али и води за пиће у Војводини, недостаје, односно нема довољно флора који штити зубе, тачније њихова је протективна заштита...                 

У овој средини данас ради петнаестак стоматолога, што у Дому здравља, што у приватним стоматолошким ординацијама. Историја је записала да је пре Другог светског рата приватну зубну амбуланту на углу садашњих улица Жарка Зрењанина и Југословенске армије имао др Марко Петровић. Лечио је зубобољу и за време рата, у новим условима формирао је  амбуланту и зубну протетику, а први протетичар био је Ерне Жубори. Нешто касније ова област здравствене заштите је ојачала у Паланци доласком два виша зубара - Љуба Радивојевића и Душана Ђакова. Дом здравља је кадровски у стоматологији био најјачи 80-90-тих година прошлог века, а тада је у тој установи радило 13 стоматолога од чега су седморо били специјалисти. Поред др Јовића, екипу специјалиста чинили су др Велибор Андрејић, специјалиста орлане хирургије, др Миодраг Стојановић, специјалиста протетичар, др Ђуро Радун, специјалиста за лечење болести уста и зуба, др Милан Агбаба, (кариорни) специјалиста дечије стоматологије, а др Иван Петровић и др Деса Тувић су специјалисти области ортодонције, односно исправљања зуба код деце.                 

- Најтежи париод за народ, па и нас здравствене раднике било је време распада бивше, велике државе, колоне избеглица и бомбардовање наше земље од стране НАТО - присећа се др Јовић. - У времену санкција и блокада била је беспарица, оскудица, сиромаштво, несташица, између осталог, и лекова. Тада је овде радило укупно 70 лекара, а ја сам, поред тадашњег директора Дома зравља примаријуса др Душана Угруце, био главни оперативац. Поред око тада 60.000 становника у нашу општину дошло је и већим делом прошло кроз Паланку скоро 120.000 избеглица. Стизали су код нас углавном из правца Сремске Митровице, смештали смо их у спортску халу, тамо организовали амбуланту, здравствено збрињавали, а један део је потом одлазио пут Сомбора. Људима који су отерани са својих огњишта било је страшно, а ми смо чинили све како би им колико-толико помогли.

Милош Суџум