(ВИДЕО) РУСКИЊА У СУБОТИЦИ ПРОНАШЛА НОВИ ДОМ Глина као мост између два света ГРНЧАРСКИ ТОЧАК СЕ ОКРЕЋЕ А АЛЕКСАНДРА СТВАРА МАГИЈУ
У скромној, сунцем обасјаној радионици у Суботици, међу глиненим посудама и керамичким делима у настајању, Александра Калатирина ствара магију својим рукама.
Док грнчарски точак кружи под њеним прстима, она дели причу о необичном путовању које ју је из града на Волги довело у срце Војводине, где је њен студио "Тањир" постао место сусрета култура и рађања уметности.
- Када сам пре две године први пут крочила у Суботицу, нисам ни слутила да ћу овде пронаћи свој други дом. Дошла сам из Русије, један град на Волги. Изабрали смо Суботицу, јер никада нисам била у Србији и Суботица ми је била лепо. По фотографијама смо бирали и свидела нам se архитектура - прича уз осмех Александра, док њени прсти нежно обликују посуду на грнчарском точку.
- Мислила сам да ће ми бити лако због сличности језика, али српски има своје специфичности. Није га било лако научити и још га учим - смеје се док се присећа првих покушаја комуникације.
Њен studio "Тањир" није добио име по кулинарским склоностима, већ по првим предметима које већина полазника направи - једноставним, али јединственим тањирима који носе печат ручног рада.
- Svaki komad глине крије причу. Од обичног, хладног грумена земље настаје нешто што не можете наћи ни у једној продавници. То је магија која ме сваки пут изнова очара. Као и људи у Суботици сви су отворени и искрени. Веома је пријатно живети овде - каже наша саговорница.
Радионице у њеном студију постале су својеврсни културни феномен - сваке недеље петнаестак људи различитих година и професија долази да се опроба у древној вештини обликовања глине. Након три недеље стрпљивог рада, сушења и печења, полазници односе кући своје прве керамичке креације, али и нешто много вредније - ново искуство и вештину.
За Александру, међутим, "Тањир" представља много више од посла. Заједно са супругом и ћерком Лизом, она у Суботици гради нову будућност.
- Овде сам ронашла невероватну заједницу људи. Њихова топлина и отвореност ме свакодневно изненађују. Била сам у Новом Саду и Београду и одлучила сам да отворим радионицу јер тога нема у Суботици. Радионице су један дан и радимо ручно или на грнчарском точку. Шољу или чинију да буде до 500 грама. Људи су веома заинтересовани - каже она, док показује радове својих ученика поређане на полицама.
Док се сунце полако спушта над Суботицом, кроз прозор студија допире жамор града. Александра завршава још један комад, задовољна што је својом уметношћу успела да споји два света - онај који је оставила за собом и овај који је тек почела да открива. Њена прича је више од приче о керамици - то је прича о томе како уметност руши границе и спаја људе, без обзира одакле долазе.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Текст, видео и фото: Сандра Иршевић