„ДНЕВНИК” У СПЕЦИЈАЛНОМ РЕЗЕРВАТУ ПРИРОДЕ „ГОРЊЕ ПОДУНАВЉЕ” Место где човек и природа још живе заједно (ФОТО; ВИДЕО)

Као подручје прве категорије од изузетног значаја за нашу земљу проглашено је 2001, и на површини од 19.605 хектара чини највећи ритски комплекс шума, испресецани рукавцима и каналима, са адама, меандрима, барама, влажним ливадама и тршћацима у горњем току Дунава који тече кроз нашу земљу. Полазна тачка за обилазак резервата налази се у Еко центру „Карапанџа” у насељу Бездан. 
– Величанственост овог подручја огледа се у мозаично распоређеним различитим екосистемима. Постоји читава мрежа канала разапета по резервату које представљају старе рукавце Дунава, док не избијете у једном моменту на сам Дунав, с обзиром на то да је положај резервата на левој његовој обали. Можда се неком ко је дошао први пут не чини тако, али кажу да је у последњих 100 година уништено око 80 одсто подручја утицајем човека, али нам је остало још много тога за чување.  То је обавеза и сваког појединца, али мислим да нису сви свесни колики је значај тих влажних станишта – рекла је референткиња за заштићено подручје и заштиту животне средине у ШУ „Бачки Моноштор” у ЈП „Војводина шуме” Биљана Латић.  

Овај резерват састоји се из Апатинског и Моношторског рита, а иначе је и саставни део два резервата биосфере: Бачког Подунавља од националног значаја, РБ „Мура –Драва – Дунав” који је међународног карактера.
– Овај други резерват биосфере укључује заједничко управљање више земаља, и у то су, поред нас, укључени Аустрија, Словенија, Хрватска и Мађарска, са циљем очувања тих водотокова, али и успостављања бенефита за локално становништво. Наиме, да би се неко подручје прогласило за резерват биосфере, ту мора да постоји значајна веза између човека и природе. Зато је велики фокус стављен на развој екотуризма, што користи становништво из осам месних заједница које су на самом рубу резервата и два града, Сомбора и Апатина који су у близини, али су у Бачком Моноштору развијени као заједница – прича наша саговорница.

По речима Биљане Латић, у току је инвентаризација лептира, а као резултат, до сада је нађено десетак нових врста, нарочито ноћних. Најзначајнији је био дунавски преливац, као ретка врста дневног лептира на овом подручју. 
Бара Лабудњача је због суше ове године остала без воде, и красе је само биљне структуре, понајвише трска. На овом подручју живи велики број заштићених биљних и животињских врста, које имају статус угрожених и ретких, односно рањивих. Неке заштићене биљне врсте могу се наћи и на рубу Бачког Моноштора, а да не припадају границама заштићеног локалитета, као што је гороцвет, који је строго заштићен.

– На локалитету шуме Штрбац имамо змијски љутић, који је регистрован иначе само на овим просторима. Недавно смо почели да радимо и инвентаризацију биљака, јер је претходна рађена пре 30 година и наравно да се много тога променило, нарочито услед ових климатских промена. То нам раде колеге са ПМФ-а. Имамо три врсте из Црвене књиге Србије и Европе, то су борак, ребратица и језичасти љутић. У суштини, овде је присутно више од 1.000 биљних врста. 
Најкрупнији сисари су осим јеленске дивљачи и дивље свиње и то су врсте које се лове, с обзиром на то да је Амазонија Европе, како овај резерват зову одмила, и ловно подручје. Од заштићених врста сисара, присутни су видра, јазавац, куне белица и златица, а у резервату су свој дом пронашли и слепи мишеви. Након дужег времена, једне зиме појавио се и дабар, а сад се толико намножио да прави по шуми велику штету, а Биљана каже да му ништа не смеју, јер је он строго заштићена врста. 

– Најзначајније врсте птица за овај локалитет су црна рода и орао белорепан чији мониторинг гнезда и ми радимо, те по томе можемо рећи да се и њихова бројност смањује. У Моношторском делу резервата за ову годину имам регистровано само девет 

гнезда белорепана, од којих је седам активно, а знало је да их буде и по четрнаест. Популација црне роде се у овом делу такође смањује, и тренутно имам пријављених свега пет активних гнезда. Присутне су и друге барске и мочварне врсте попут дивљих патки и гуски, лабудова, а ту су и гак, пчеларица, беловрата мухарица, а и корморани – казала је Латић.
У току су истраживања даждевњака, прецизније речено мрмољка, који је некада живео унутар резервата. Биљана каже да су њему за развој потребна водена станишта, међутим њиховим природним исушивањем на локалитету, он се напросто изгубио. Зато је у плану да се неким пројектима уради његова реинтродукција. 
– Радили смо уклањање инвазивне вегетације на два локалитета, како бисмо барама вратили воду. У Штрпцу је то Семењача и ту смо механички одстрањивали око два хектара инвазивног биља, као и у бари Шаркањ која обухвата површину од десет хектара. Проблем су све експлицитније суше, јер се баре напајају или атмосферским падавинама или путем подземних вода, а током суше, ниво воде у каналима и рекама је низак и долази до исушивања подземних вода – прича референткиња за заштићено подручје. 
У резервату иначе постоји око 2.000 хектара локалитета у првом степену заштите, што значи да ту апсолутно нема никаквих активности. 
Ивана Бакмаз 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Dnevnik (@dnevnik.rs)