(ФОТО) ЧУВА ТАЈНЕ СТАРЕ ВИШЕ ОД ДВА ВЕКА! Последња воденица на Великом бачком каналу и даље може да ради
Како су се жито, кукуруз па и пиринач млели по Војводини уз помоћ ветра, писали смо пре неколико месеци у серијалу о преосталим војвођанским ветрењачама, а о томе како се млело уз помоћ воде из спорих војвођанских река и канала, нажалост биће само ова епизода јер постоји само један преостали млин на мирним водама и налази се у Малом Стапару.
Млин о којем брину „Воде Војводине“ је пре петнаестак година комплетно реновиран и према речима Раше Јосића, шефа у Сомбору, уз мало припреме и ситних интервенција, мл-ин би могао да се покрене.
Међутим, приоритетни задатак је свакако да се сачува објекат и сва опрема у њему те је млин сада нека врста музеја индустријског наслеђа које сеже далеко у прошлост јер је први млин на овом месту изграђен још око 1795. године, у време копања Великог бачког канала, односно убрзо након завршетка преводнице у Малом Стапару.
Наиме, током копања канала из Беча је стигла дозвола да на преводницама м
огу да се граде објекти који ће служити млевењу жита и производњи брашна. Један од пет који су тада изграђени је и млин у Малом Стапару, а данас је он једини сачувани млин на мирним водама у овом делу Европе.
Млело се уз ушур од 14 одсто
Млин у Малом Стапару је био у функцији све до 1976. године када је затворен. По сећању једног од последњих млинара Николе Ачанског, који је заправо помагао свом деди Лазару, мељава жита се радила са ушуром од 14 посто па је од 100 кг жита, 14 био ушур. Прецизније од 100 кг жита добијало се 49 кг хлебног брашна (тип 600), 9 кг белог, 7 кг црног брашна (тип 850) и 18 кг мекиња.
Данашњи изглед млина датира из 1848. јер је стари дрвени изгорео у пожару, па је нови сазидан од тврдог материјала, док је комплетна унутрашњост и добар део конструкције механизма млина израђен од дрвене грађе која је поптуно очувана иако је стара скоро два века. Машине и опрема за млевење су такође у исправном стању, на њима се још увек налазе металне плочице са називима мајсторских радионица у Бечу и Будимпешти одакле су углавном машине стизале у Мали Стапар.
Тако се унутар млина и сада могу видети поптуно очувани ваљци, крупачи, опрема за селектовање самлевених зрна, лифт, справе за глазирање пиринча па чак и пакерица за паковање брашна у врећице од од 1 и 2 килограма. На самом дну млина је точак пречника 2,5 метра који покреће вода из Великог бачког канала која је скренута ка млину мало пре преводнице и од њега све почиње. Даље се снага добијена водом преноси сложеним механизмима кроз цео млин и стиже до свих машина.
Погон млина је покретала турбина јачине 26 коњских снага. Водени стуб између горњег и доњег нивоа базена преводнице, висине 1,25 метара, обезбеђивао је потребну снагу за покретање турбине. Млин је добијао електричну енергију путем динама, обезбеђујући тако струју за сопствене потребе, као и струју за зграде преко пута. Капацитет млина је износио 3500 до 4000 килограма пшенице током 24-часовног рада.
Свраћали два цара и једна царица
Аустроугарски цар Франц Први посетио је Мали Стапар у мају 1807. заједно са својом ћерком Маријом Лујзом, која ће нешто касније постати француска царица као супруга Наполеона Бонапарте. Они су у Малом Стапару боравили у обиласку канала и преводнице која је у то време била право технолошко чудо.
Неколико деценија касније, поводом почетка копања новог канала, тзв Малог бачког канала у Мали Стапар је стигао и аустријски цар Франц Јозеф који је према неким изворима, сребрном лопатом свечано започео радове на копању новог канала.
Жито се на првом спрату млина сипало на ваљке и ту се млело. Затим је кружило ка приземљу па се враћало на спрат ради одвајања. Прво се одвајало бело брашно, затим хлебно брашно, црно брашно, а последња селекција су биле мекиње и гриз. Оно што је посебно интересантно је да се у малостапарском млину производио и врло квалитетан козметички пудер који се правио од пиринча по чијем узгајању је у то време био познат крај око Косанчића, недалеко од Врбаса.
Колико је ово место било значајно у то време, говори и зграда управе Великог бачког канала која се и данас налази преко пута млина у Малом Стапару. У тој згради је седео и Јозеф Киш, чувени инжењер који је пројектовао и градио канал. Ова зграда је реконструисана споља, а у плану је и реновирање унутрашњости објекта који је такође под заштитом.
Због изузетног амбијента преводнице са млином и каналом Међународна конференција о каналима уврстила је Мали Стапар у 100 најперспективнијих дестинација у Србији. Фотографија овог места нашла се на насловној страни проспекта којим се у свету пропагира каналски туризам.
