Атомски физичар са три сина још чека српске папире

Док житељи одавде одлазе већ деценијама, Иван Сидоров, са три сина, решио је да се ту скраси.

- Од 2011. године смо у Банатском  Деспотовцу, где сам купио и кућу. Имали смо само две паузе, јер смо три месеца били у Румунији и једно краће време поново у Русији. Са три сина поново сам се вратио у Србију, а жена и двоје млађе деце, шестогодишњи син Петар и трогодишња ћерка Алиса, остали су у Русији - прича Иван Сидоров, који влада руским, енглеским, немачким и српским језиком и има дипломе три факултета, од којих је један из области атомске физике.

Ипак, овде му то знање и дипломе ништа не значе, јер посла нема, осим повремених ангажовања за неке фирме. Због тога је његов останак у Србији неизвестан.

- Нема посла а ни статус не можемо да решимо, још увек смо азиланти. Морамо много да плаћамо за боравишну дозволу, за свако дете полугодишње 150 евра, а до новца се тешко долази.  Посебно здравствено осигурање и још друге ставке, а треба и хранити се, школовати децу… - набраја Иван.

Он воли Србију, али не види перспективу за останак. Синови су, међутим, много наклоњенији останку, они Србију већ доживљавају као своју отаџбину. Приликом недавног кошаркашког окршаја Србије и Русије на Евро баскету навијали су за српске кошаркаше.

Иванова деца свестрана су и веома талентована. Најстарији син Владимир има 13 година и иде у школу у Банатском Деспотовцу, у седми разред.

-Добро ми иде, а тренирам фудбал. Осим тога, једном недељно идем на часове сликарства у Зрењанин. Мени се много више свиђа живот у Србији него у Русији, волео бих да овде останемо. Уз све невоље којих и овде има. На пример, до деспотовачке школе ми треба пет минута, по бетонској стази, а у Русији два километра по блату – сликовито описује Владимир.

Једанаестогодишњи Стефан ученик је шестог разреда, а у Зрењанин долази на часове балета у Културни центар Зрењанина.

- Имам проблем са путовањем, јер стижем на аутобус само када имам пет часова. Када имам шест онда упадам у невољу и често не стижем – вајка се Стефан, који има своје другаре у Банатском Деспотовцу, али и са балета у Зрењанину.

- Волим Банатски Деспотовац, људи су добри и природа је лепа, само деце нема баш много – каже овај малишан.

И најмлађи Константин је локал-патриота, воли Банатски Деспотовац. Он је тренирао фудбал, али није могао да усклади бројне обавезе, јер иде и на часове виолине у Зрењанин. На крају је виолина победила.

- Волим Србију, волео бих да останемо овде – поручује малишан.

Да ли ће се њему и браћи жеља испунити, тешко је рећи, посебно ако отац Иван не успе да им реши боравишни статус и своје запослење.

Ж. Балабан