Atomski fizičar sa tri sina još čeka srpske papire

Dok žitelji odavde odlaze već decenijama, Ivan Sidorov, sa tri sina, rešio je da se tu skrasi.

- Od 2011. godine smo u Banatskom  Despotovcu, gde sam kupio i kuću. Imali smo samo dve pauze, jer smo tri meseca bili u Rumuniji i jedno kraće vreme ponovo u Rusiji. Sa tri sina ponovo sam se vratio u Srbiju, a žena i dvoje mlađe dece, šestogodišnji sin Petar i trogodišnja ćerka Alisa, ostali su u Rusiji - priča Ivan Sidorov, koji vlada ruskim, engleskim, nemačkim i srpskim jezikom i ima diplome tri fakulteta, od kojih je jedan iz oblasti atomske fizike.

Ipak, ovde mu to znanje i diplome ništa ne znače, jer posla nema, osim povremenih angažovanja za neke firme. Zbog toga je njegov ostanak u Srbiji neizvestan.

- Nema posla a ni status ne možemo da rešimo, još uvek smo azilanti. Moramo mnogo da plaćamo za boravišnu dozvolu, za svako dete polugodišnje 150 evra, a do novca se teško dolazi.  Posebno zdravstveno osiguranje i još druge stavke, a treba i hraniti se, školovati decu… - nabraja Ivan.

On voli Srbiju, ali ne vidi perspektivu za ostanak. Sinovi su, međutim, mnogo naklonjeniji ostanku, oni Srbiju već doživljavaju kao svoju otadžbinu. Prilikom nedavnog košarkaškog okršaja Srbije i Rusije na Evro basketu navijali su za srpske košarkaše.

Ivanova deca svestrana su i veoma talentovana. Najstariji sin Vladimir ima 13 godina i ide u školu u Banatskom Despotovcu, u sedmi razred.

-Dobro mi ide, a treniram fudbal. Osim toga, jednom nedeljno idem na časove slikarstva u Zrenjanin. Meni se mnogo više sviđa život u Srbiji nego u Rusiji, voleo bih da ovde ostanemo. Uz sve nevolje kojih i ovde ima. Na primer, do despotovačke škole mi treba pet minuta, po betonskoj stazi, a u Rusiji dva kilometra po blatu – slikovito opisuje Vladimir.

Jedanaestogodišnji Stefan učenik je šestog razreda, a u Zrenjanin dolazi na časove baleta u Kulturni centar Zrenjanina.

- Imam problem sa putovanjem, jer stižem na autobus samo kada imam pet časova. Kada imam šest onda upadam u nevolju i često ne stižem – vajka se Stefan, koji ima svoje drugare u Banatskom Despotovcu, ali i sa baleta u Zrenjaninu.

- Volim Banatski Despotovac, ljudi su dobri i priroda je lepa, samo dece nema baš mnogo – kaže ovaj mališan.

I najmlađi Konstantin je lokal-patriota, voli Banatski Despotovac. On je trenirao fudbal, ali nije mogao da uskladi brojne obaveze, jer ide i na časove violine u Zrenjanin. Na kraju je violina pobedila.

- Volim Srbiju, voleo bih da ostanemo ovde – poručuje mališan.

Da li će se njemu i braći želja ispuniti, teško je reći, posebno ako otac Ivan ne uspe da im reši boravišni status i svoje zaposlenje.

Ž. Balaban