Срђан Граовац: Уважили смо и Запад и БРИКС, примарно чувајући сопствене националне интересе

Један од тих важних дипломатских догађаја свакако је опроштајна посета америчког председника Џозефа Бајдена Европи, а други је самит БРИКС-а у Русији. Нема сумње да ти дипломатски скупови на Западу и Истоку Старог континента сведоче о оштрој поларизацији на глобалном нивоу, а која већ више од две године и те како оптерећује међународне односе. Исто тако, сведоци смо тога да се те тензије у односима великих сила, у већој или мањој мери, рефлектују на све делове света, па тако и на Балкан. Посебно је ту изазовна позиција Републике Србије, чија неутрална спољнополитичка оријентација у датим околностима постаје све угроженија. Најбоље се то могло сагледати кроз посебну важност коју је добило питање: хоће ли председник Републике Србије присуствовати самиту БРИКС-а? Протеклих дана па и месеци на ту тему расправљала је не само српска јавност, већ и она у региону, па и шире.

За политички Запад БРИКС несумњиво представља претњу

Самит БРИКС-а у руском граду Казању својим значајем несумњиво је успео да се уздигне на пиједестал светске јавности. Било да се ради о медијима земаља Запада или глобалног Југа, овај скуп је успео да на маргину, бар на кратко, гурне сва друга дешавања. Није то ништа изненађујуће, јер у данашњим околностима, када смо сведоци епохалних геополитичких промена на глобалном нивоу, БРИКС се све више перцепира као алтернатива западној визији света. Тачније, визији света у којој САД са својим савезницима и даље имају улогу глобалног хегемона. Самим тим, за политички Запад БРИКС несумњиво представља претњу. Односно, доживљавају га као ривалски савез држава, који тежи успостављању новог светског поретка. Снага БРИКС-а данас највише лежи у његовим потенцијалима. Ресурсно, технолошки и посебно демографски земље које су део или гравитирају овом савезу значајно надмашују државе политичког Запада. Додамо ли на то и темпо економског раста који бележе државе БРИКС-а али и чињеницу да њихов БДП по паритету куповне моћи већ сада надмашују БДП земаља политичког Запада, ствари нам постају јасније. Економска предност коју је Запад стварао у претходна три века у односу на остатак света сада се убрзано топи. Неминовно, то се морало одразити и у политичком смислу, јер постаје све очитијије да са слабљењем економске доминације Запада и политички утицај тог блока држава постепено копни.

Нема сумње да смо данас сведоци урушавања једног међународног поретка, установљеног падом Берлинског зида 1989. године. Пораз Источног, комунистичког, блока у Хладном рату и слом СССР означио је нестанак биполарног света и успостављање хегемоније САД и њихових савезника из НАТО. Међутим, постепен опоравак и јачање Руске федерације, а погото вртоглав економски и технолошки успон НР Кине, постали су изазов за доминацију Запада. Један од ретких а веома утицајних западних дипломата, који је упозоравао јавност, и посебно владајуће политичке структуре на опасност од катастрофалног ратног сценарија који би могао задесити свет услед све јаче поларизације између Запада са једне и Кине и Русије са друге стране, био је сада покојни Хенри Кисинџер. Овај искусни дипломата је још 2021. године, готово годину дана пре ескалације рата у Украјини, предлагао да се Кинези и Американци договоре око успостављања новог светског поретка, односно да изврше својеврсну поделу интересних сфера и тиме обезбеде мирну коегзистенцију за обе силе. Кисинџер је сматрао да је то најбољи начин да се спречи најгори могући сценарио, а то је да се неконтролисано, у крви уруши један поредак, док би се на његовом згаришту уздигао други. Нема сумње да су јастребови на западу овај предлог искусног америчког дипломате дочекали на нож, јер су га самог по себи сматрали губитничким. Тачније, доживели су га као ништа друго него капитулацију пред „недемократским силама“ и то без борбе. Самим тим, Кисинџеров предлог је игнорисан, а приоритетна политика постала је стратегија даљег ширења НАТО на Исток и обуздавање нарастајуће моћи Кине и Русије.

Опроштајну посету америчког председника Џозефа Бајдена Европи, која се догодила уочи самита БРИКС-а у Казању, а која је такође привукла велику пажњу јавности, морамо посматрати управо у контексту тренутних глобалних превирања. Нема сумње да је ова Бајденова дипломатска мисија све само не опроштајно-протоколарна. Важност овог догађаја лежи у томе што је одлазећи амерички председник искористио прилику да на истеку свог мандата дође на Стари континент, окупи традиционалне и најважније савезнике не би ли тиме послао јасну поруку, односно како би америчку и европску јавност, а посебо владајуће политичке структуре на Старом континенту, уверио да САД нису дигле руке од Европе и да своје традиционале савезнике неће оставити на цедилу ни након америчких председничких избора. Та порука посебно је важна у тренутку када из круга Трампових најближих савезника неретко можемо чути жалбе да Европљани нису довољно ангажовани по питању подршке Украјини, као и да се САД морају више посвете себи, али и другим њима приоритетнијим деловима света. Посебно је ту била оштра порука Ричарда Гренела, једног од најлојалнијих и најповерљивијих Трампових сарадника током његовог председничког мандат. Гренел се није либио да нагласи европским лидерима како САД не би очекивале да им Европљани или било ко други решавају проблем да којим случајем имају кризу на свом континенту. Узмемо ли у обзир колико је ЕУ зависна од америчког безбедносног штита, а посебно у светлу ратних дешавања у Украјини, где је подршка САД пресудна за украјинску војску, такве поруке блиског сарадника кандидата за америчког председника и те како су забринуле европске политичке лидере. Самим тим, за европске лидере Бајденова посета била је и више него важна, јер су добили јасна уверавања да неће бити препуштени сами себи у сукобу који се води у Украјини.

Тек када узмемо све поменуте чињенице у обзир, можемо у потпуности сагледати тренутну спољнополитичку позицију Србије. Нема сумње да се званични Београд налази под снажним притиском да у овом сукобу одабере страну и да се дефинитивно одрекне своје прокламоване политике неутралности. Посебно је по том питању за Србију оптерећујући притисак Запада, јер је наша земља окружена државама чланицама НАТО, које су увелико одабрале страну и са благо речено неповерењем гледају на неутралност Србије. Пошто Србија нема излаз на море, њен маневарски простор је и те како сужен, јер не само да економски у највећој мери зависи од европског тржишта, него јој је и приступ другим тржиштима ограничен транспортом преко НАТО држава. Такође, допремање енергената и других сировина неопходних за функционисање економије Србија може извршити једино преко територија земаља чланица НАТО. Нема потребе посебно истицати да се ова поменута ограничења односе и на било какве војне набавке, а које представљају посебно осетљиво питање данас у тренутку наглашених супротности између земаља Запада са једне и Русије и Кине са друге стране. На све поменуто треба додати и ту чињеницу да је Србија војно неутрална, али не и политички, да је стратешка опредељеност наше земље ка европским интеграцијама, што је потпуно у складу са нашом геостратешком позицијом земље окружене државама ЕУ, али и земље економски, културолошки и цивилизацијски оријентисане према ЕУ.

Председник донео једину могућу одлуку како би заштитио интересе државе и народа

Питање одласка српског председника на самит БРИКС у Казањ је следствено томе посебно добило на тежини, јер се поставило у тренутку оштрог сукоба Запада са једне и Русије и Кине, као осовине БРИКС-а, са друге стране, и то у тренутку када су тензије у западном дипломатском кругу на изузетно високом нивоу, јер се ближе важни, за целу глобалну политичку ситуацију можда и пресудни, амерички председнички избори. Одлазак српског председника у оваквим међународним околностима у Казањ на Западу би се тумачио као порука да се Србија опредељује за БРИКС, тачније за стратешко партнерство с онима који покушавају да Западу одузму доминантну позицију на глобалном нивоу. Логика водећих западних лидера је ту потпуно јасна и морамо је разумети. Суштински, она се своди на то да уколико Србија жели да буде део ЕУ, она следствено томе треба тежити даљем напретку и јачању, а никако урушавање моћи колективног Запада. Пошто земље БРИКС-а не само да прижељкују слом Запада, већ и раде на томе кроз планове о дедоларизацији, Србија нема шта да ради у Казању. За западне лидере опредељеност за европски пут и присуство на самиту БРИКС-а су две неспојиве политике, јер ако Србија жели да буде део Запада, онда не може ићи на скупове где се кују планови о његовој детронизацији.

Чињеница да Србија традиционално има добре везе са земљама које су чланице или гравитирају БРИКС-у је нешто што у тренутним околностима није довољан аргумент за западне земље да би имале разумевање за одлазак српског председника у Казањ. Такође, ни чињеница да се у Казању налази гро земаља које нису признале лажну самопрокламовану независност Космета такође не утиче на ставове западних држава, јер су оне листом признале лажну дружаву и то питање сматрају затвореним. Самим тим, у датим околностима српски председник је донео једину могућу одлуку како би заштитио интересе државе и народа. Није отишао лично у Казањ и тиме је поручио да је Србија искрено на европском путу и да никако не жели конфронтацију са Западом, што би несумњиво било неизбежно да је одлука била другачија. Уосталом, даљи економски развој наше земље, који је последњих година добио замах, неминовно би био угрожен било каквим сукобљавањем са колективним Западом, а камоли отвореном конфронтацијом. Са друге стране, Србија мора да негује пријатељство са својим традиционалним савезницима, јер на тај начин јача и свој углед, али и позицију по питању очувања Космета. Никако не смемо превидети чињеницу да већина присутних на самиту у Казању подржава ставове званичног Београда по питању очувања територијалног интегритета Србије. Зато је нашу земљу на самиту БРИКС-а представљала делегација на нивоу министара, што је јасна порука нашим савезницима широм света да смо опредељени за очување и јачање даље сарадње.

Суштински, српска дипломатија је пронашла одговарајућу меру која је у датим околностима најбоље заштитила интересе Србије. Уважили смо и Запад и БРИКС, примарно чувајући сопствене националне интересе и настављајући своју спољнополитичку агенду неутралности у сукобу који се тренутно води, а што се неретко сликовито и исправно пореди са ходом по танкој жици. Да је одлука председника Вучића била потпуно исправна, можемо лако закључити из тога што ће Србија и даље имати повлашћен статус када говоримо о куповини руског гаса, што је јасан сигнал да Кремљ наставља пријатељску политику према нашој земљи. Исто тако, посета председнице европске комисије Урсуле Фон дер Лејн Београду је и више него јасна потврда да ЕУ нема намеру да иде путем сукобљавања са званичним Београдом. Нема сумње да управо те две чињенице потврђују да је кормило малог српског брода, на овом и више него узбурканом геополитичком океану, у сигурним рукама.

kcns.org.rs