REZON: Studentski protesti u Engelsovom i Lenjinovom šinjelu

Novosađani se poslednjih dana bave ili mistifikacijom ili glorifikacijom studentskih protesta. Prvi se pitaju šta studenti hoće? Drugi tvrde da su studenti najslobodniji deo srpskog društva koji ima snagu da pokrene društvene promene. Iza tog eufemizma krije se odgovor na prvo pitanje. Studenti žele da pomognu političarima opozicije da bez izbora dođu do vlasti, koristeći u svojoj borbi za „demokratiju” najogoljeniju metodologiju marksističko-lenjinističkog haosa. 

Šta tvrde studenti demonstranti? Da je država otuđena od naroda. Da štiti vladajuću nomenklaturu. Da radi isključivo u njenom interesu. Da je društvo podeljeno na klase. Da su na jednoj strani pripadnici vlasti koju podržava krezuba, slaboumna i nepresvećena rulja, koja se prodaje za sendviče i slabo plaćena radna mesta. A na drugoj građanska elita koja je, tobože, potlačena jer ne može da dođe do izražaja zbog nerazumnosti krezubih glasača i autoritarnosti vlasti. Slaboj opoziciji odgovara širenje narativa da se studenti bore za prava ugnjetene elite. Da su najliberalniji deo društva. 

Međutim, liberalizam srpskih studenata koji organizuju blokade fakulteta zasnovan je na komunističkim idejama. Tačno je 140 godina od izlaska iz štampe Engelsove knjige „Poreklo porodice, privatne svojine i države” i 106 godina od Lenjinove „Države i revolucije”. Moguće je da studenti to ne znaju. No, sasvim je sigurno da znaju njihovi inspiratori, profesori i političari, ali su ih prevarili da je revolucija izum liberalnog, holivudizovanog Zapada. 

Red je da im objasnim. Engels je 1884. lansirao ideju da je država proizvod nepomirljivih klasnih suprotnosti. Da je nastala da bi u korist vlasti sprečavala konflikt ekonomski suprotstavljenih klasa. I da je oslobođenje nemoguće bez revolucije. Engels i Lenjin uvode termin samoaktivne organizacije stanovništva, iz čega je izrasla idologija da klasa koja je u opoziciji nasilno mora svrgnuti vlast, i uspostaviti novi, tobože pravedniji poredak. 

Studenti neće izbore. Neće ih ni njihovi politički saveznici - stranke opozicije. A ni njihovi pomoćnici iz Proglasa i drugih „nepolitičkih” organizacija? Zašto? S kojim razlogom? Oni tvrde da narod nije pouzdan izvor suvereniteta. Da je većina naroda zavedena i korumpirana. Da na vlasti održava političku klasu za koju je interesno vezana. Pod interesom podrazumevaju posao u novootvorenim fabrikama. I revoluciju nude kao put da suverenitet prigrabi građanska elita, kao „uzvišeni” deo naroda.

Isto to tvrdili su Engels, Marks i Lenjin. Osporavajući opšte pravo glasa tvrdili su da ono ne može da izrazi stvarnu volju proletera i sprovede je u život. Ko je današnja građanska elita o kojoj govore studenti? Unuci i praunuci proletera s kraja 19. i početka 20. veka, koji su uz pomoć revolucije srušili državu, i uspostavili autoritarni komunizam. Proletarijat je da bi došao na vlast, s trona svrgnuo stvarnu građansku elitu, opljačkao je i sav njihov imetak podelio među sobom. Uspostavljen je nov društveni poredak u kom su kroz ideološko sito, na marginu društva gurnuti svi pripadnici bivše stvarne građanske klase i seosko stanovništvo, jer kao vlasnik zemlje, nije pristajalo na proletersku ideologiju. Deca komunizma, čiji unuci danas organizuju studentske proteste, izvela su tobožnju anitibirokratsku revoluciju, da komunizam maskiraju u demokratsko ruho. Tim rebrendiranjem su osigurali nastavak dominacije svoje klase i zaštitili svoje privilegije. Vlast se krajnje feudalistički prenela s oca na sina. 

Engels i Lenjin uvode termin samoaktivne organizacije stanovništva, iz čega je izrasla ideologija da klasa koja je u opoziciji nasilno mora svrgnuti vlast, i uspostaviti novi, tobože pravedniji poredak

U međuvremenu, nekadašnja marginalizovana klasa običnih, pristojnih ljudi uspela je da uznapreduje na društvenoj lestvici. Oni znaju da bi u slučaju promene politike ponovo bili gurnuti na drušvenu marginu. Većina građana, protiv čije izborne volje protestuju studenti, seća se da je u dobu liberalne tranzicije ostala bez egzistencije, jer je tadašnja politička elita, koja danas stoji iza protesta i blokada, rasprodala državu i privedu. I zato studenti i opozicija ne traže izbore. Svesni su da ogromna većina građana želi da zadrži svoj ekonomski status, do kog su došli zahvaljujući politici aktuelne vlasti. 

Tragom svojih dedova proletera koriste rešenja Engelsa, Marksa i Lenjina. Engels kaže da proletarijat ukida klasne razlike tako što u revoluciji zauzima državnu vlast. To je doktrina paradoksa. Kad ja dođem na vlast onda je društvo u balansu, i vlast je objektivna. Kad nisam na vlasti, onda sam ugnjeten, a vlast je autoritarna. 

Upravo na tim postulatima zasnovane su nenasilne revolucije, koje podržava liberalni kapital radi lakšeg i bržeg ostvarivanja svojih ekonomskih interesa. Blokade ulica, fakulteta i drugih institucija su zamena za nekadašnje nasilne komunističke diverzije. Protesti su nastojanje da se razjedinjeni kristali proleterske elite ponovo ujedine. Da se grupišu oko istog cilja. Taj cilj nije izborni proces, jer je on nedostižan. Ulična revolucija, kroz destrukciju normalnih tokova života, nudi ideju da se do vlasti, umesto snagom argumenata, može doći silom drskosti i bezobrazluka. Postoji samo jedna sitna začkoljica. Obični, pristojni ljudi, koji čine ubedljivu većinu, nisu zainteresovani za takvu vrstu demokratije. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću