У ШКОЛАМА СЕ ДАНАС СЛАВИ СВЕТИ САВА Помагао сиромашне, а прекоревао лење, непристојне и лажљиве
Верници Српске православне цркве као и школе у Србији, 27. јануара традиционално обележавају дан Светог Саве, одајући почаст и негујући сећање на једног од најбитнијих српских светаца и просветитеља.
Свети Сава (1175 —1235) био је српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат Вукана и Стефана Првовенчаног.
Савин просветитељски рад, заснован на темељима Христове науке, другачији је од онога што се данас подразумева под тим појмом, будући да је првенствено придавао значај моралном образовању и обликовању људске личности. Због тога је његова највећа заслуга народно просвећење, чији су основни темељи вера и истина. Из Савиног строгог монашког живота, који га је уврстио у ред апостола, те предане помоћи коју је пружао сиромашнима, прекоревајући лење, непристојне и лажљиве, произашла су правила понашања која би требало да нас воде на путу у вечни живот. Рад на просвећењу свог народа започео је доласком из Свете Горе у отаџбину, када су мошти његовог оца Стефана Немање (Светог Симеона) из Хиландара пренете у Студеницу, чиме је овај манастир постао центар српског црквеног и просветног живота. Након што је помагао да се среди стање у земљи и проучио прилике на терену, дао се на стварање самосталности Српске цркве. Као мисионар, обишао је сваки кутак своје земље, учећи вери, добрим делима, свему оном што је прочитао у књигама и чему се научио на Атосу, у Солуну и Цариграду. Организовање и просвећивање српског монаштва појачало је интерес за писменост и књижевност у нашем народу. Иако сам није много тога оставио на папиру, већ из редова „Житија Светог Симеона”, под чијим се утицајем развио нов жанр – биографија, види се да је имао и књижевног талента.
Према белешци једног карловачког учитеља из редова свештеника, да се наслутити како су ђаци још 1735. године славили Савиндан, проводећи га у молитви овом просветитељу. Већ 1749. ученици су њему у част писали литерарне радове, држали говоре и рецитовали одломке из јеванђеља. Почетком 19. века није се прослављало само у цркви већ и у школи, где су почеле да се одржавају приредбе и сакупљају новчани прилози, усмерени на сиромашне ђаке или подизање образовних установа. Тако је, на пример, на дан Светог Саве 1810. године, добротвор Саво Вуковић завештао 20.000 форинти како би се изградила Српска гимназија у Новом Саду.
Свети Сава је за патрона школе проглашен у Земуну 1812, на идеју пароха Јефтимија Ивановића, који је обичај да се 14. јануар (по старом календару) свечано обележава донео из родног Кувеждина (данас Дивош). Савиндан је установљен као школска слава 2. јануара 1840, одлуком Совјета Књажевства Србског, а на предлог ректора крагујевачког Лицеја Атанасија Николића, док је химна Светом Сави премијерно изведена 1839. у Сегедину. Током Првог српског устанка, школска звона су на себи имала изливен лик Светог Саве, а 1858. донесена је наредба да свака учионица мора имати његову икону.
Последња приредба одржана је 1946. године и већ се разликовала од предратних, јер је током ње истакнут само световни значај Растка Немањића, те је изостало резање славског колача, а већ следеће године 27. јануар је био уобичајен наставни дан. После полувековне забране током комунистичког режима, Савиндан се 1990. године враћа у институције образовања.