U ŠKOLAMA SE DANAS SLAVI SVETI SAVA Pomagao siromašne, a prekorevao lenje, nepristojne i lažljive

Sveti Sava (1175 —1235) bio je srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Savin prosvetiteljski rad, zasnovan na temeljima Hristove nauke, drugačiji je od onoga što se danas podrazumeva pod tim pojmom, budući da je prvenstveno pridavao značaj moralnom obrazovanju i oblikovanju ljudske ličnosti. Zbog toga je njegova najveća zasluga narodno prosvećenje, čiji su osnovni temelji vera i istina. Iz Savinog strogog monaškog života, koji ga je uvrstio u red apostola, te predane pomoći koju je pružao siromašnima, prekorevajući lenje, nepristojne i lažljive, proizašla su pravila ponašanja koja bi trebalo da nas vode na putu u večni život. Rad na prosvećenju svog naroda započeo je dolaskom iz Svete Gore u otadžbinu, kada su mošti njegovog oca Stefana Nemanje (Svetog Simeona) iz Hilandara prenete u Studenicu, čime je ovaj manastir postao centar srpskog crkvenog i prosvetnog života. Nakon što je pomagao da se sredi stanje u zemlji i proučio prilike na terenu, dao se na stvaranje samostalnosti Srpske crkve. Kao misionar, obišao je svaki kutak svoje zemlje, učeći veri, dobrim delima, svemu onom što je pročitao u knjigama i čemu se naučio na Atosu, u Solunu i Carigradu. Organizovanje i prosvećivanje srpskog monaštva pojačalo je interes za pismenost i književnost u našem narodu. Iako sam nije mnogo toga ostavio na papiru, već iz redova „Žitija Svetog Simeona”, pod čijim se uticajem razvio nov žanr – biografija, vidi se da je imao i književnog talenta. 

Prema belešci jednog karlovačkog učitelja iz redova sveštenika, da se naslutiti kako su đaci još 1735. godine slavili Savindan, provodeći ga u molitvi ovom prosvetitelju. Već 1749. učenici su njemu u čast pisali literarne radove, držali govore i recitovali odlomke iz jevanđelja. Početkom 19. veka nije se proslavljalo samo u crkvi već i u školi, gde su počele da se održavaju priredbe i sakupljaju novčani prilozi, usmereni na siromašne đake ili podizanje obrazovnih ustanova. Tako je, na primer, na dan Svetog Save 1810. godine, dobrotvor Savo Vuković zaveštao 20.000 forinti kako bi se izgradila Srpska gimnazija u Novom Sadu.

Sveti Sava je za patrona škole proglašen u Zemunu 1812, na ideju paroha Jeftimija Ivanovića, koji je običaj da se 14. januar (po starom kalendaru) svečano obeležava doneo iz rodnog Kuveždina (danas Divoš). Savindan je ustanovljen kao školska slava 2. januara 1840, odlukom Sovjeta Knjaževstva Srbskog, a na predlog rektora kragujevačkog Liceja Atanasija Nikolića, dok je himna Svetom Savi premijerno izvedena 1839. u Segedinu. Tokom Prvog srpskog ustanka, školska zvona su na sebi imala izliven lik Svetog Save, a 1858. donesena je naredba da svaka učionica mora imati njegovu ikonu.

Poslednja priredba održana je 1946. godine i već se razlikovala od predratnih, jer je tokom nje istaknut samo svetovni značaj Rastka Nemanjića, te je izostalo rezanje slavskog kolača, a već sledeće godine 27. januar je bio uobičajen nastavni dan. Posle poluvekovne zabrane tokom komunističkog režima, Savindan se 1990. godine vraća u institucije obrazovanja.