СКОРО ДА НЕМА КВИЗА У КОМЕ КОСТА ЖЕЉСКИ ИЗ ПЕРЛЕЗА НИЈЕ УЧЕСТВОВАО Хоби који боји црно-белу стварност ЗБОГ РАТА ОСТАО БЕЗ КВИСКА

Косту знају сви који воле да гледају квизове, које интересује енигматика и сви фанови квизинга. Коста Жељски последње три деценије живи у Перлезу. Иако рођен у Врбасу, а одрастао у Змајеву, Коста и те како има везе са Банатом.

- Рођен сам у Врбасу, премда ме за тај бачки градић не везује готово ништа осим вечитог трага у личној карти. Моји родитељи су пореклом из Неузине, једног живописног банатског места које на моју велику жалост одумире, а за које ме вежу најбезбрижније успомене из раног детињства. Стицајем околности родитељи су готово у исто време добили посао у општини Врбас, мајка као учитељица у Змајеву, а отац, бивши богослов и подофицир ЈНА, као радник у “Карнексу”. А моје рођење се, како историјске књиге бележе, поклопило са епидемијом вариоле - почиње своју причу Коста Жељски. 

Змајево ће, додаје, постати алфа и омега његовог бића.

- Готово све што јесам, постао сам у кварту Петра Драпшина, оивиченог црквеном портом са једне и Пиштиним мостом са друге стране, на левој обали Јегричке. У овом генијалном малом свету, који је током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века наликовао сценографији из Тарантиновог опуса, живот би вам се, хтели ви то или не, преплитао са животима широког спектра најразличитијих ликова, од оних са најдубље маргине друштва, па до изузетних стваралаца, спортиста, изумитеља и интелектуалаца, а све уз помешане звуке гусала, тамбурица и рокенрола. Један свет, који неумитно ишчезава, остављајући иза себе само лепа сећања и вечни универзум урбаних легенди...

У оваквом миљеу, без друштвених мрежа и телефона, без компјутера и вештачке интелигенције, уз два ТВ канала, неколико часописа, дневну штампу и понеки сто пута оправљени транзистор, клинци су живели неки свој живот, стремећи ка “нечему”. 

- Ми смо се често окупљали, репродукујући оно што смо гледали, читали и чули, до те мере егзактно и посвећено да је умело и да заболи. Знали смо све реплике из филмова и серија, ликове из песама, могли смо на бетону парчетом црепа нацртати читаву галерију Лувра, а по јендецима правити реплику олимпијских борилишта. И како да у свој овој збрци не заволите нешто што се зове квиз? Ми смо га заправо живели. А свако то клинче имало је неку специфичну и непоновљиву улогу: Драган и Виолета су били водитељи, какве би пожелео сваки гејм шоу, Ивица, Тоша и Мрки су имали најтежи посао, глумећи загонетне личности у игри детекција, а ми остали смо некад били аутори питања и игара, а некад такмичари.

А за све недоумице око правог, јединственог и недвосмисленог одговора, који је и кључ доброг квиза, ту је био жири, састављен од одраслог комшилука, герузије, која је увек имала одговор на све. Публика је пак била свуда око њих, знајући да награди тачан одговор, али и да на пасја кола извређа “најглупљег” и извргне руглу сваку грешку водитеља и аутора.

Љубав према квизу је, дакле, потекла са улице, колико год то изгледало невероватно или на било који начин необјашњиво па и блесаво. Током средњошколских дана Коста је успео да направи читаву концепцију квиза, која је била изузетно добро испраћена. Биле су то лепе осамдесете, пуне полета и инспирације, све оно што, нажалост, врло кратко потраје. Тада није ни слутио да може постојати нешто што се зове, на пример, “паб квиз”. Бар да јесте, био би то добар бизнис, каже.

У периоду од 2004. до 2014. године готово да није постојао телевизијски квиз у ком Коста није учествовао. Били су то формати попут “Сам против свих”, “Руски рулет”, “Право лице”, “Желите ли да постанете милионер”, “Високи напон”, “Велики изазов”, “ТВ Слагалица”, српска верзија “Квискотеке”, “Народ против”…

- Током ове ере стекао сам велику популарност, како код аудиторијума, тако и међу квиз играчима, а успех, с којим сам умео да се носим и ауторитет стечен на неформалним блог-такмичењима, енигматским и квизашким сусретима, довео је до тога да 2011. преузмем одговорност за организацију Светског првенства у квизингу, а потом и установљење државног првенства, те на известан начин постанем и први селектор квизинг репрезентације Србије...

Три светска и четири државна шампионата су током његовог мандата одржана у Перлезу и данас је заиста поносан на своју улогу у формирању ултимативних квизашких звезда данашњице, које гледаоци лако препознају и које врло радо гледају. 

- У исто време објавио сам четири тематске квизинг-збирке са по 500 питања. Наредне четири ће бити објављене до краја ове године, чиме ће и овај опус ауторског рада бити напокон заокружен на задовољство читалачке публике - каже Коста.

Многи не знају, па је важно разјаснити. Постоји разлика између квиза и квизинга. У најкраћем, квиз је забава, а квизинг је спорт. Односно квизинг може представљати највиши ниво квиза, а свако квизинг питање представља причу за себе, чија круна је одговор, до ког се долази нешто индиректнијим путем, одговор ког знају готово сви, само ако мало квалитетније и слободније размисле. Српска квиз асоцијација, која је преузела све активности око такмичења, основана је 2016, а Коста Жељски је постао њен први почасни члан.

Због рата без Квиска

Непосредно пред избијање сукоба у Југославији, у Новом Саду је одржано тестирање потенцијалних такмичара за “Квискотеку” и Коста је, наравно, отишао да види како то функционише. 

„Колико се сећам, амфитеатар Филозофског факултета био је пун и сви смо решавали истоветан тест. Након неког времена, стигао је позив за други круг, где нас је било знатно мање, а потом је уследио и позив из Загреба, ком се, разуме се, нисам одазвао. Тако је у пролеће 1991. завршена једна квизашка каријера, пре него што је заправо и почела...”

Након десет година паузе, гледаоци су Косту поново имали прилику да виде у финишу квиза “Мозаик” из ког је изашао као победник, као и у квизу “Победник”, у ком је имао низ од десет победа. Осамнаест година од освајања “Слагалице” поново се, недавно, нашао на истом месту, докопавши се полуфинала. Како каже, сад је у трећем раздобљу каријере и циљ му је јасан. Поручује, тек ћемо се гледати…

Наш саговорник је био и сарадник на изради питања за неколико телевизијских квизова, има лепу енигматску збирку, у којој предњаче анаграми и фото-ребуси. Написао је први роман на српском језику у три димензије и један филмски сценарио… Често га помињу и као хроничара Перлеза.

- У Перлезу живим скоро па три деценије и логично је да ме интересују многе ствари и артефакти из историје места и околине. Више пута сам покушавао да ово стечено знање систематизујем кроз безброј активности организованих у селу, или пак у организацији града Зрењанина, али како то обично бива, увек се овакве акције разводне до бесмисла. Зато сам решио да све до чега сам дошао и до чега дођем убудуће задржим за себе, те да једног дана о свему овом напишем неколико стотина страница. Или да отворим ескејп рум? Како год, обећавам, биће забавно. И мени и публици.

И за крај, додаје Коста да је све ово о чему смо причали само један шаролики спектар хобија, који с времена на време обоји црно-белу стварност сасвим обичног детета из улице Петра Драпшина. Детета које је у међувремену довољно оматорило и камелеонски се прилагодило животу у 21. веку, брижном супругу и поносном оцу два изузетна сина.

Жељко Балабан