О ПЛЕСНОМ НАСЛЕЂУ У СРБИЈИ Директор Националног АНСАМБЛА „КОЛО“ представио рад на међународном научном скупу о традицији у Бањалуци
Директор Националног ансамлба „Коло“ др Здравко Ранисављевић учествовао је у раду међународног Научног скупа „Владо С. Милошевић - Традиција као инспирација 2025“, на ком је представио свој рад „Основни индикатори нематеријалног културног наслеђа у актуелној пракси српског кореографисаног фолклора“.
На скупу у Академији уметности у Бања Луци научне радове представили су учесници из Републике Српске, Србије, Словеније, Хрватске, Сједињених Америчких Држава, Италије, Аустрије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Румуније, и многих других земаља.
Ранисављевић, који је директор „Кола“ од 2023. године и доцент на Катедри за етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду, истакао је да је неопходно да се дефинишу стратешки приоритети очувања културног наслеђа и стваралаштва и интерпретације у пољу традиционалне народне игре. Он у свом раду објашњава да се интерпретација традиционалних плесова на сцени суочава са изазовима опстанка.
Интерпретативне праксе кореографисаног фолклора део су различититих научних и уметничких дискурса. Tрадиционални плес се као наордна игра истовремено третира и као културно наслеђе и као савремено стваралаштво, односно као уметничка игра. На тај начин су семантичке разлике у овим извођачким праксама анулиране, а идентитетско одређење извођаштва традиционалног плеса замагљено. Као последица оваквог недиференцирања, настала је парадоксална ситуација да се дато поље третира двојако: од стране „уметничке игре“ – као део нематеријалног културног наслеђа, а од стране „културног наслеђа“ – као део савременог стваралаштва, навео је Ранисављевић.
Истовремено, Ранисављевић указује да се на сцени не презентује живо наслеђе.
Актуелна пракса представљања традиционалног плесног наслеђа на сцени негује својеврсну идеологију поштовања теренског извора. Недостатност овог приступа, огледа се у упитној релевантности теренског извора као таквог, који се у традицији истраживачке праксе плесног наслеђа у Србији доминантно своди на реконструисање сећања појединаца, са ретким фокусирањем на конкретне плесне реализације у партиципаторном контексту. Другим речима, на сцени се не представља живо наслеђе, него идеалтипске карактеристике некадашњих плесних дијалеката, са интенцијом њиховог презначења у нематеријално културно наслеђе, које, према Конвенцији Унеска, то заправо није. На овај начин, табуише се постојање живе праксе, са последицом њеног потпуног занемаривања и нестајања на локалу, наводи др Ранисављевић у свом раду.
Да би се то избегло др Ранисављевић истиче да треба дефинисати стратешке приоритете очувања културног наслеђа и стваралаштва и интерпретације у пољу традиционалне народне игре и размотрити опште и посебне критеријуме за идентификовање „нематеријалног“ у актуелном контексту представљања и интерпретирања традиционалних плесова на сцени.
