ОВДЕ ЈЕ ЗЕМЉА ПАПРЕНО СКУПА, А ОН ЈЕ ДАЈЕ ЏАБЕ! Вид са Голије поклања 10 ари плаца, али има само један услов
Са све бржим развојем туризма на Голији, тако је и цена земљишта на овој прелепој планини вишеструко скочила.
Многи за позамашну своту продали своје парцела, али један од највећих домаћина из голијског краја из села Плешин, Вид Луковић урадио је нешто потпуно другачије. Он је одлучио да поклони своју земљу онима који желе да дођу да живе и раде на селу. Његова понуда није само позив на повратак коренима, већ и апел за обнову живота у прелепим српским селима, која из године у годину све више нестају. Овај горштак поклања десет ари земље у нетакнутој природи.
- Туга ме ухвати кад видим како су ова села на којима се здраво живи, остала пуста. Зато желим неком ко жели да живи ту да поклоним своју земљу. Шта ће нама планина без оваца, шта ће нама земља без људи. Све што се овде посеје, то и никне. Али треба радити. Човек мора да покаже да је спреман на живот овде. Постоји један кључни услов да им поклоним земљу. Нови власник мора да остане на имању током целе године, живећи у хармонији с природом, далеко од градске вреве. Не да само повремено долази и обилази, већ да живи и ради, рекао је за РИНУ Вид.
Први кандидат на Видово имање стигао је из Босне и Херцеговине, са Пала. Будо Стевановић одлично се снашао и спријатељио са Луковићима. Живи сада другачији, али како каже, много квалитетнији живот. Иако су домаћини били на почетку сумњичави да ли ће се Буду живот на суровој Голији допасти, он их је брзо демантовао.
- Дошао сам пре месец дана и овде ћу да останем. Са Видом и његовом децом. Идем за овцама, чувам краве и коње и уживам у природи. Друштво ми прави мој најбољи пријатељ, а Видов најмлађи син Алексеј”, каже дошљак Будо Стевановић.
Домаћин Вид на сеоском имању живи са супругом. Има седмеро деце и шесторо унучади. Каже ужива окружен мирним брдима Голије и чистим ваздухом. Бави се између осталог и узгојем свиња мангулица. Иако је живот на селу пун изазова, посебно зими, он сматра да је свакодневни контакт са природом непроцењив.
- Има воде, ваздуха и дрва, али људи су постали робови централног грејања и лимузина, мобилних телефона. Ако мене питате живот у граду раван је предворју пакла. Служимо другима, изгубимо себе. Ја сам дуго година радио у иностранству и нисам више могао, вратио сам се породицом у село. То ми је најбоља одлука коју сам донео у животу. Ујутру ме буди петао, не гледам током дана на сат, радимо на имању. Телевизију не гледамо, у телефоне само кад нас неко зове или да погледамо какво ће бити време, то нас највише занима, поручује овај голијски домаћин.
