У ОСЕТЉИВОМ ТРЕНУТКУ СВАШТА ВАМ САВЕТУЈУ И НИЈЕ ЛАКО Црква каже: Ево шта треба урадити са одећом покојника
Смрт блиске особе једна је од најтежих ствари које се могу догодити човеку.
Ипак, то је део природног процеса који је неминован, те се морамо помирити са њим. Међутим, када се то деси емоционални шок је превелик да бисмо трезвено размишљали, те се сусрећемо са разним питањима, на која често немамо одговор. Наравно, увек ће се наћи нека старија особа која зна све обичаје, али као православни верници треба да знамо да се за најважнија питања треба обратити духовним оцима.
Једно од таквих питања које мучи многе након губитка вољене особе је шта радити са њеним стварима. Постоје ставови из различитих сфера, али као хришћани увек треба да послушамо шта каже Црква. Па шта она заправо саветује?
Од давнина људи су веровали да одећа мртвих почиње да зрачи мртву енергију, што лоше утиче на живе, па су стога све личне ствари покојника спаљивали. Многи људи мисле да ако су имали топао однос са преминулом особом, онда њене ствари могу да носе као успомену, док ће у рају покојник бити задовољан што његове ствари настављају да живе, а не бацају се у смеће.
Психолози верују да ће ствари покојника нехотице подсећати на њега, изазивајући већ разбијену психу на бескрајну патњу.
Видовњаци, врачаре и остали наводно осећају мртве ствари и упозоравају људе да не носе ствари тешко болесних људи и оних који су патили пре смрти.
Црква, напротив, сматра да ствари покојника треба поделити сиромасима и сиромашнима, да се стварима да други живот, па да се они заузврат моле за душу покојника.
Уврежено је мишљење да се ствари покојника не могу облачити и делити пре 40 дана од смрти. То се објашњава чињеницом да временом енергија слаби, као и тиме да до 40. дана, према хришћанским канонима, душа још увек није напустила свет живих и преселила се у вечито царство.
Поменуто мишљење није ништа друго до сујеверје! Ево шта свештеник каже о њему:
– То веровање је сугерисао сам ђаво. Напротив, треба чинити добра дела у име умрлог: давати прилоге у манастир, у цркву носити црно вино (за Свете Тајне), брашно (за просфоре), восак (за свеће), давати ствари умрлога као милостињу, куповати православне књиге (и делити их верницима) до четрдесетог дана, а не после.
– Када треба да се заложиш за осуђеног – до суђења или после суђења? Тако и овде: душа пролази кроз митарства, суди јој се, треба се заложити за њу, молити се и чинити дела милосрдна, а људи то не чине.
