НОВОМ САДУ НЕДОСТАЈУ ЛИЧНИ ПРАТИОЦИ! Инклузија је тимска прича, у образовном систему су, АЛИ НЕ И ЊЕГОВ ДЕО
Не само што је велик већ и што ка њему гравитирају породице које имају децу са сметњама у развоју, будући да као ретко који град у Србији има успостављене све услуге везане за подршку (рана интервенција, дефектолошки и логопедски третмани, предах смештај...), Новом Саду увек фали личних пратилаца.
Тренутно их је преко 500 и финансирају се из локалног буџета, а сатница је 299 динара, што на месечном нивоу износи педесетак хиљада.
Осим хумане црте, емпатије и стрпљивости како би били подршка детету при кретању, храњењу, комуникацији, обављању личне хигијене, одласцима на ваннаставне садржаје, коришћењу свих ресурса у заједници, за овај позив довољно је имати четворогодишњу средњу школу било ког профила.
Кад треба пратилац медицинске струке
Кроз деценију искуства, каже саговорница, испоставило се да је веома потребан лични пратилац медицинске струке, као категорија коју тек треба дефинисати. Овакви пружаоци услуге могли би на себе да преузму одговорност да превијају (булозна епидермолиза – „дете лептир”) или дају прописану терапију (епилепсија, дијабетес).
– Лични пратилац је заправо сигурна база ван породичног окружења, која детету може дати једну врсту предвидивости, не само у школи односно вртићу него и на путу до куће, у позоришту, на игралишту... – објашњава педагошкиња Катарина Мајкић из „Плеј центра”, где заинтересовани могу похађати лиценцирану обуку управо за ову услугу социјалне заштите. – Уз њега дете усваја целоживотне вештине: како да веже пертле, каже добар дан, купи аутобуску карту, тачније да буде што самосталније. Међутим, лични пратиоци су често збуњени јер су сваког дана у образовном систему, али као делатност заправо нису његов део. Они могу бити део ИОП тима јер су упућени и тачно примете сваки напредак детета, будући да га виде у свакој ситуацији. Али није њихово да објашњавају оно што учитељица предаје целом одељењу или да преписују с табле... Не треба ни да одговарају уместо детета, већ да пруже подршку обема странама да нађу заједнички модел комуникације. Неки лични пратиоци, по процени, и не буду на настави, већ у ходнику.
Инклузија је тимска прича, а лични пратилац само једна карика у мрежи подршке. Ипак, често се на њему сломе копља. Када не би толико зависила од личног фактора и када би свако радио оно што је предвиђено законом и правилником, све би функционисало, сматра саговорница.
– На обуци објашњавамо основне принципе функционисања социјалне заштите, како је замишљена услуга лични пратилац и шта закон прописује минималним стандардима, који могу да се надограде. Озбиљно радимо на томе како разумети породицу деце са сметњама и динамику прихватања дијагнозе. Ако родитељ у томе није успео, биће у фази туговања, заглављен у осећају кривице, коју приписује и себи и другима, па мисли: „Да они мало више раде с њим, дете би досад било...” Битан је и начин комуникације са породицом, која често диже очекивања: „ хајде иди у набавку, уради домаћи, причувај кад ја не могу, одведи дете код лекара...”, на шта пратилац пристаје јер му је жао, али с преласком границе професионалности често сагори, па напусти посао – објашњава Мајкићева. – У два блока обуке детаљно се бавимо успостављањем односа лични пратилац – дете. Џаба вам све што је правилник предложио ако нису „кликнули”, а у односу дете–одрасли увек је одговоран одрасли. Афективна везаност говори какво искуство бриге носимо из своје породице, како су се према нама понашали кад смо као мали плакали, како видимо одрасле, да ли су они извор заштите или повређивања.
Као ни у образовању, ни у систему социјалне заштите нема довољно мушкараца, ваљда зато што иду тамо где су успех и моћ, додаје саговорница.
– Некад је неопходно да пратилац буде мушко, посебно кад долази у контакт са озбиљном интимношћу, нпр. ако дечак улази у пубертет, а не може сам да оде у тоалет. А врло често је битан и у формативном периоду: отац напусти породицу, па дете живи с мамом, баком, има учитељицу, нема мушку фигуру у одрастању. Не бих то стављала у први план, али некад треба мало и повући, тј. унети дете у аутобус или ауто – каже. – Ову услугу пружају углавном жене (краће је радно време, па посао могу да уклопе са бригом о породици), а често то буду пензионерке, што се испоставило као изузетно добро, јер су много опуштеније и тако се лепо посвете деци. Како им зарада није приоритет, остају са истим дететом од вртића до краја средње школе. Тај континуитет је веома важан, али је у Новом Саду честа флуктуација. Некада за годину дана породица промени и пет-шест пратилаца. Млади стручњаци: дефектолози, психолози, педагози, васпитачи, учитељи, бирају то као праксу, међутим, не задрже се дуго јер имају веће амбиције или сагоре јер се од њих тражи и нешто што им није у опису посла.