NOVOM SADU NEDOSTAJU LIČNI PRATIOCI! Inkluzija je timska priča, u obrazovnom sistemu su, ALI NE I NJEGOV DEO
Ne samo što je velik već i što ka njemu gravitiraju porodice koje imaju decu sa smetnjama u razvoju, budući da kao retko koji grad u Srbiji ima uspostavljene sve usluge vezane za podršku (rana intervencija, defektološki i logopedski tretmani, predah smeštaj...), Novom Sadu uvek fali ličnih pratilaca.
Trenutno ih je preko 500 i finansiraju se iz lokalnog budžeta, a satnica je 299 dinara, što na mesečnom nivou iznosi pedesetak hiljada.
Osim humane crte, empatije i strpljivosti kako bi bili podrška detetu pri kretanju, hranjenju, komunikaciji, obavljanju lične higijene, odlascima na vannastavne sadržaje, korišćenju svih resursa u zajednici, za ovaj poziv dovoljno je imati četvorogodišnju srednju školu bilo kog profila.
Kad treba pratilac medicinske struke
Kroz deceniju iskustva, kaže sagovornica, ispostavilo se da je veoma potreban lični pratilac medicinske struke, kao kategorija koju tek treba definisati. Ovakvi pružaoci usluge mogli bi na sebe da preuzmu odgovornost da previjaju (bulozna epidermoliza – „dete leptir”) ili daju propisanu terapiju (epilepsija, dijabetes).
– Lični pratilac je zapravo sigurna baza van porodičnog okruženja, koja detetu može dati jednu vrstu predvidivosti, ne samo u školi odnosno vrtiću nego i na putu do kuće, u pozorištu, na igralištu... – objašnjava pedagoškinja Katarina Majkić iz „Plej centra”, gde zainteresovani mogu pohađati licenciranu obuku upravo za ovu uslugu socijalne zaštite. – Uz njega dete usvaja celoživotne veštine: kako da veže pertle, kaže dobar dan, kupi autobusku kartu, tačnije da bude što samostalnije. Međutim, lični pratioci su često zbunjeni jer su svakog dana u obrazovnom sistemu, ali kao delatnost zapravo nisu njegov deo. Oni mogu biti deo IOP tima jer su upućeni i tačno primete svaki napredak deteta, budući da ga vide u svakoj situaciji. Ali nije njihovo da objašnjavaju ono što učiteljica predaje celom odeljenju ili da prepisuju s table... Ne treba ni da odgovaraju umesto deteta, već da pruže podršku obema stranama da nađu zajednički model komunikacije. Neki lični pratioci, po proceni, i ne budu na nastavi, već u hodniku.
Inkluzija je timska priča, a lični pratilac samo jedna karika u mreži podrške. Ipak, često se na njemu slome koplja. Kada ne bi toliko zavisila od ličnog faktora i kada bi svako radio ono što je predviđeno zakonom i pravilnikom, sve bi funkcionisalo, smatra sagovornica.
– Na obuci objašnjavamo osnovne principe funkcionisanja socijalne zaštite, kako je zamišljena usluga lični pratilac i šta zakon propisuje minimalnim standardima, koji mogu da se nadograde. Ozbiljno radimo na tome kako razumeti porodicu dece sa smetnjama i dinamiku prihvatanja dijagnoze. Ako roditelj u tome nije uspeo, biće u fazi tugovanja, zaglavljen u osećaju krivice, koju pripisuje i sebi i drugima, pa misli: „Da oni malo više rade s njim, dete bi dosad bilo...” Bitan je i način komunikacije sa porodicom, koja često diže očekivanja: „ hajde idi u nabavku, uradi domaći, pričuvaj kad ja ne mogu, odvedi dete kod lekara...”, na šta pratilac pristaje jer mu je žao, ali s prelaskom granice profesionalnosti često sagori, pa napusti posao – objašnjava Majkićeva. – U dva bloka obuke detaljno se bavimo uspostavljanjem odnosa lični pratilac – dete. Džaba vam sve što je pravilnik predložio ako nisu „kliknuli”, a u odnosu dete–odrasli uvek je odgovoran odrasli. Afektivna vezanost govori kakvo iskustvo brige nosimo iz svoje porodice, kako su se prema nama ponašali kad smo kao mali plakali, kako vidimo odrasle, da li su oni izvor zaštite ili povređivanja.
Kao ni u obrazovanju, ni u sistemu socijalne zaštite nema dovoljno muškaraca, valjda zato što idu tamo gde su uspeh i moć, dodaje sagovornica.
– Nekad je neophodno da pratilac bude muško, posebno kad dolazi u kontakt sa ozbiljnom intimnošću, npr. ako dečak ulazi u pubertet, a ne može sam da ode u toalet. A vrlo često je bitan i u formativnom periodu: otac napusti porodicu, pa dete živi s mamom, bakom, ima učiteljicu, nema mušku figuru u odrastanju. Ne bih to stavljala u prvi plan, ali nekad treba malo i povući, tj. uneti dete u autobus ili auto – kaže. – Ovu uslugu pružaju uglavnom žene (kraće je radno vreme, pa posao mogu da uklope sa brigom o porodici), a često to budu penzionerke, što se ispostavilo kao izuzetno dobro, jer su mnogo opuštenije i tako se lepo posvete deci. Kako im zarada nije prioritet, ostaju sa istim detetom od vrtića do kraja srednje škole. Taj kontinuitet je veoma važan, ali je u Novom Sadu česta fluktuacija. Nekada za godinu dana porodica promeni i pet-šest pratilaca. Mladi stručnjaci: defektolozi, psiholozi, pedagozi, vaspitači, učitelji, biraju to kao praksu, međutim, ne zadrže se dugo jer imaju veće ambicije ili sagore jer se od njih traži i nešto što im nije u opisu posla.
