НАШИ ПРЕЦИ ЗА БАДЊЕ ВЕЧЕ ЗВАЛИ ЗЛО, КАО СПЕЦИЈАЛНОГ ГОСТА... Ови обичаји из српског краја и данас уливају језу

У давна времена, како се и данас сећају најстарији становници Пирота, Бадњи дан је започињао посетом гробљу, док је увече на Бадње вече позиван специјалан гост – зло.

Позивање зла имало је сврху да се с њим постигне мир. Пре вечере, укућани су седели на слами у кругу „да жито не полегне“. Ови обичаји су се дуго одржавали у Пироту и околним местима, а о њима сведочи 87-годишњи Драгољуб Златковић, који већ преко 60 година бележи народне обичаје и традицију пиротског краја.

Пре Првог светског рата, Божић је био најважнији празник у Србији и славио се 25. децембра, јер су држава и црква користиле исти, јулијански календар. Нова година се тада није обележавала, док се у Пироту крај године прослављао 2. јануара, а Божић неколико дана касније.

Игњатовдан је означавао почетак осећаја да се година завршава. Тада су људи веровали да први посетилац куће доноси срећу. Деца и одрасли су долазили у посету, а главни обичаји везани за Божић обављали су се на Бадњи дан.

Домаћин је ишао у шуму да донесе бадњак, који би се постављао поред врата или у дрвљаник. На сам Бадњи дан, домаћин би рано ујутру уносио бадњак у кућу, благосиљао укућане и говорио: „Колико искре, толико среће.“ Жене су у то време месиле хлебове „краваје“ за вечеру. Они који су изгубили ближње носили су на гробље по мало хране намењене божићној вечери.

Након посете гробљу, припремала се вечера. Слама и бадњак уносили су се у кућу, где су укућани седели ногама у истом правцу „да жито не полегне“. Пре вечере, излазило се напоље да се позове зло – митолошко биће познато као џерман или герман – са молбом да не прави штету на летини. Негде су позиване звезде, небо и месец, а у неким крајевима и животиње попут медведа, вукова и врана.

Вечера је почињала дељењем хлеба „краваја“, у којем су се налазили симболични предмети за срећу, попут сламе или зрна жита. Сви укућани, укључујући слуге и госте, равноправно су седели за трпезом. Након вечере, судови се нису склањали јер се веровало да мртви долазе да вечерају.

Мушкарци су правили крстиће од бадњака и качили их на кућу, шталу и њиве. Иако Божић садржи много паганских обичаја, остао је најважнији празник у традицији овог краја, док је Ускрс на другом месту.

Многи од ових обичаја одржавали су се до седамдесетих година 20. века, након чега су почели да се губе. Драгољуб Златковић их је сачувао од заборава и ускоро ће их објавити у књизи.

(Вечерње новости)