НАША НОВОСАЂАНКА "Зове се Тамара, има 11 година ..." Касирка из Новог Сада "ШОКИРАНА" понашањем једне девојчице, написала је ово

Ово је једна другачија прича. Знате како кажу новинарима: "А кад ћете писати о нечем лепом". Е па, ово је толико лепо, да се на моменте учини нестварним, а опет сте срећни што чујете тако нешто.

Ово није прича о детету које је освојило медаљу (браво свима који јесу), нити о детету које је најбоље урадило неки задатак, али јесте о детету које је већ сада човек вредан сваког дивљења и поштовања. Касирка из Новог Сада открила је причу о њој, с намером да јој се захвали и да сви чују каква деца могу бити. Њену прелепу причу преносимо у целости, а ви нам на крају напишите да ли вам је срце, као и нама, заиграло од радости када сте је прочитали.

"Обећала сам једном давно да ћу написати ову причу. Желим да покажем, укажем, докажем да још има наде за нас, да у поплави неваспитања, бахатости, недостатка емпатије овакви људи, попут највреднијих бисера, израњају из сивила свакодневице и боје наше дане у насмејано и жуто. Још више и лепше је ако је тај човек - дете", почела је касирка, па наставила детаљно открива за Телеграф о чему је реч:

"Има томе, неколико месеци како је први пут код мене на касу дошла девојчица насмејаних очију, дуге светлосмеђе косе. Кажем "Добар дан" као и свакоме, она ми одговори исто и пита ме како сам. Изненађена и већ огуглала на децу која не знају да кажу ни то "добар дан", хватам себе како сам скептична према њеном питању и не препознајем колико је искрено, из дна једне дивне, васпитане, непокварене душе. Одговарам са "Хвала, добро сам". Девојчица пакује своје ствари, одлази и каже да ми жели пријатан дан. Ја, кажем већ огуглала на море неваспитане деце, остајем затечена и, признајем, питам се да ли се та девојчица, најблаже речено, перфидно шали", питала се жена на почетку, заиста затечена оним што види и чује, ненавикнута на децу тако лепог васпитања и осећаја за људе око себе.

То дете је од тог дана, пише она, готово сваки дан, бирала баш њену касу.

"Када бих је спазила, још више бих развукла свој осмех, то дете је уносило у мене неку чудну радост, велику радост да има наде за нас, за нашу будућност са оваквом децом...Она ниједном није пропустила да ме пита како сам тог дана, често јој се свидело нешто што имам на себи, попут наруквице, сата, минђуша, говорила би ми како ми лепо стоји тиркизна боја. Из дна своје дивне, дечје душе. Која није затрована ниједном мрвицом свега онога претужног и преружног што нас окружује. Она има свој свет, чисти непатворени свет и она је баш онаква каква би требало да буду сва наша деца", мудро закључује речима које свакога дирају у душу.

Кад су већ постале блиске, додаје, колико је то њена професионалност дозволила, рекла јој је да поздрави своје родитеље, да им пренесе дивљење што су је баш тако васпитали јер, понавља, немерљиво је колико има деце којима родитељи нису ништа усадили од васпитања и лепог и културног понашања.

"Њен осмех и, сигурна сам, понос су злата вредни. Једном приликом, дошла је са мамом, журиле су и нису чекале ред на мојој каси, када ме видела пожелела ми је добро вече, наравно најширим осмехом који одагнава све претешко и ружно што се тог дана догађало. Имала сам времена само да изразим дивљење њеној мајци што је васпитала своје дете да буде баш такво. Жена се, искрено изненађена, захвалила, шта би друго једна поносна мама? И њој сам рекла да сам обећала њеној ћерки да ћу написати причу о њој, да желим да се чује и зна за децу попут њеног", пише касирка и додаје на крају:

Она се зове Тамара. И има 11 година. Ако је неко препозна, нека је пуно поздрави јер ја више не радим у радњи где је она сваки дан долазила. Али нема дана да је се не сетим. Девојчице са најнасмејаним очима и најширим осмехом.