NAŠA NOVOSAĐANKA "Zove se Tamara, ima 11 godina ..." Kasirka iz Novog Sada "ŠOKIRANA" ponašanjem jedne devojčice, napisala je ovo

Ovo je jedna drugačija priča. Znate kako kažu novinarima: "A kad ćete pisati o nečem lepom". E pa, ovo je toliko lepo, da se na momente učini nestvarnim, a opet ste srećni što čujete tako nešto.

Ovo nije priča o detetu koje je osvojilo medalju (bravo svima koji jesu), niti o detetu koje je najbolje uradilo neki zadatak, ali jeste o detetu koje je već sada čovek vredan svakog divljenja i poštovanja. Kasirka iz Novog Sada otkrila je priču o njoj, s namerom da joj se zahvali i da svi čuju kakva deca mogu biti. Njenu prelepu priču prenosimo u celosti, a vi nam na kraju napišite da li vam je srce, kao i nama, zaigralo od radosti kada ste je pročitali.

"Obećala sam jednom davno da ću napisati ovu priču. Želim da pokažem, ukažem, dokažem da još ima nade za nas, da u poplavi nevaspitanja, bahatosti, nedostatka empatije ovakvi ljudi, poput najvrednijih bisera, izranjaju iz sivila svakodnevice i boje naše dane u nasmejano i žuto. Još više i lepše je ako je taj čovek - dete", počela je kasirka, pa nastavila detaljno otkriva za Telegraf o čemu je reč:

"Ima tome, nekoliko meseci kako je prvi put kod mene na kasu došla devojčica nasmejanih očiju, duge svetlosmeđe kose. Kažem "Dobar dan" kao i svakome, ona mi odgovori isto i pita me kako sam. Iznenađena i već oguglala na decu koja ne znaju da kažu ni to "dobar dan", hvatam sebe kako sam skeptična prema njenom pitanju i ne prepoznajem koliko je iskreno, iz dna jedne divne, vaspitane, nepokvarene duše. Odgovaram sa "Hvala, dobro sam". Devojčica pakuje svoje stvari, odlazi i kaže da mi želi prijatan dan. Ja, kažem već oguglala na more nevaspitane dece, ostajem zatečena i, priznajem, pitam se da li se ta devojčica, najblaže rečeno, perfidno šali", pitala se žena na početku, zaista zatečena onim što vidi i čuje, nenaviknuta na decu tako lepog vaspitanja i osećaja za ljude oko sebe.

To dete je od tog dana, piše ona, gotovo svaki dan, birala baš njenu kasu.

"Kada bih je spazila, još više bih razvukla svoj osmeh, to dete je unosilo u mene neku čudnu radost, veliku radost da ima nade za nas, za našu budućnost sa ovakvom decom...Ona nijednom nije propustila da me pita kako sam tog dana, često joj se svidelo nešto što imam na sebi, poput narukvice, sata, minđuša, govorila bi mi kako mi lepo stoji tirkizna boja. Iz dna svoje divne, dečje duše. Koja nije zatrovana nijednom mrvicom svega onoga pretužnog i preružnog što nas okružuje. Ona ima svoj svet, čisti nepatvoreni svet i ona je baš onakva kakva bi trebalo da budu sva naša deca", mudro zaključuje rečima koje svakoga diraju u dušu.

Kad su već postale bliske, dodaje, koliko je to njena profesionalnost dozvolila, rekla joj je da pozdravi svoje roditelje, da im prenese divljenje što su je baš tako vaspitali jer, ponavlja, nemerljivo je koliko ima dece kojima roditelji nisu ništa usadili od vaspitanja i lepog i kulturnog ponašanja.

"Njen osmeh i, sigurna sam, ponos su zlata vredni. Jednom prilikom, došla je sa mamom, žurile su i nisu čekale red na mojoj kasi, kada me videla poželela mi je dobro veče, naravno najširim osmehom koji odagnava sve preteško i ružno što se tog dana događalo. Imala sam vremena samo da izrazim divljenje njenoj majci što je vaspitala svoje dete da bude baš takvo. Žena se, iskreno iznenađena, zahvalila, šta bi drugo jedna ponosna mama? I njoj sam rekla da sam obećala njenoj ćerki da ću napisati priču o njoj, da želim da se čuje i zna za decu poput njenog", piše kasirka i dodaje na kraju:

Ona se zove Tamara. I ima 11 godina. Ako je neko prepozna, neka je puno pozdravi jer ja više ne radim u radnji gde je ona svaki dan dolazila. Ali nema dana da je se ne setim. Devojčice sa najnasmejanim očima i najširim osmehom.