„НА КРАЈУ ДАНА ЧЕСТО БУДЕМ ТУЖАН“ Ђорђе је преживео породични пакао, а сада моли за смештај у нади да ће му добри људи помоћи
Пре неколико дана улице Београда прекрили су огласи једног двадесетпетогодишњег момка - Ђорђа Ћелића који је молио за смештај и надао се да ће му добри људи помоћи.
Говорећи о свом животу открио је да није имао лепо детињство и да је прошао кроз прави пакао, а сада се бори да стане на ноге.
Ово је текст који је објавила Инстаграм страница Мој Београд, а преузет је из ранијег броја часописа „Лицеулице“, штампаног пре две године.
- Зовем се Ђорђе Ћелић, имам 25 година немам породицу преживљавам продајом часописа „Лицеулице“ у Француској улици у Београду. Потребан ми је стабилан смештај у ком могу мирно да живим. Могу да плаћам трошкове струје и воде. Нисам бучан, уредан сам и никоме нећу сметати, молим добре људе ако је ико у могућности да ми помогне - написао је Ђорђе у огласу који се брзо проширио по друштвеним мрежама.
Он тренутно вредно ради и продаје „Лицеулице“ како би испунио свој циљ - преселио се на Дорћол, набавио пса и уживао у кувању здраве хране. У свакодневном животу испуњава га шољица кафе у омиљеном кафићу.
- Не волим да се сећам детињства јер је било јако лоше, и са родитељима, и са бабом, дедом и ујаком. Имам брата и сестру. Они су млађи од мене. Мајка нас је искоришћавала колико је могла. Користила нас је да дође до новца. Отац је био насилник који нас је малтретирао годинама. Након основне школе, живео сам код бабе у Пироту четири године јер је она инсистрирала да дођем код ње. То је било против моје воље. Након пакла са оцем, преживео сам нови пакао код бабе. Након што је она умрла, вратио сам се у Београд. То је укратко мој ранији живот који бих најрадије заборавио - испричао је Ђорђе.
Магазин продаје пет месеци на улицама Београда, а када му постане хладно или кад се умори, седне у свој омиљени кафић у Улици Страхињића Бана у којим ужива у гутљајима кафе и радницима за које каже да су веома љубазни и да радо попричају са са неким кад виде да има проблем, а Ђорђу њихова пажња веома знаћи. Каже да их сматра својим пријатељима.
- Тренутно изнајмљујем собу на Црвеном крсту, али планирам да се преселим на Дорћол. Навикао сам на тај крај јер сам ту живео годинама. Завршио сам гимназију у Пироту, информатички смер. Разумем се у компјутере и умем да их поправљам. Радио сам са старим лаптоповима. Волим да их унапређујем. Мени је жао компјутера и, кад некоме поправим неки уређај, ја не наплатим. Ја ћу увек људима учинити колико могу. Нико не мора ни да ме пита за помоћ, не мора ни да ми врати услугу, важно ми је да сам урадио нешто лепо. Кад могу, волим да помогнем. Надам се да то нико неће злоупотребити - објашњава младић.
Од ујутру до увече је на ногама и продаје часопис, а кад дође кући погледа филм и заспи. Каже да се осећа усамљено и да му је жао што је сам и нема са ким да ужива у филму.
- На крају дана често будем тужан због неких ствари. Тешко је кад нема ко да те саслуша. Имам велике проблеме који не могу одмах да се реше, али увек мислим – можда ће сутра бити боље. Како је било пре, сад ми је много боље. Нема више лоших људи око мене; што се тога тиче, имам свој мир - каже Ђорђе.
- У животу је најважније контролисати себе и да не изгубиш разум. Помаже ми кад разговарам, лепо је кад имаш да попричаш са неким и да те тај неко саслуша. Не могу да утичем на то шта ће ми се десити тако да и не планирам ништа за будућност. Живим данас за сутра. Сваки дан само настављам даље, са надом да ће се десити нешто лепо - каже овај храбри момак.
Ђорђе обожава животиње јер каже да када је у њиховом присуству сва негативна енергија нестане, жеља му је да једног дана има пса којег би могао да изводи у шетњу, да скренем мисли. Воли да кува, да прави ситнице као што су привесци за кључеве.
- Кад се деси нешто лепо, то треба ценити. Ја сам увек све радио по осећају. Више ме води осећај. Ако осећаш да нешто не треба, онда не треба. Кад људи имају јак осећај за нешто, онда су углавном у праву. Па тако, ја се не осећам као да ми је место у Србији. Другачији сам. Шта год да предложим људима овде, њима је то чудно.
- Пошто мене много људи види док продајем магазин, желео бих да сви знају да имам проблема са контролом покрета. Не желим да људи мисле да сам луд. То су последице времена кад сам живео са оцем и бабом. Нисам луд, свестан сам, умем да размишљам, али не желим да ме се људи плаше кад виде да ми се тресу ноге или руке. Волео бих да знају да никога не бих повредио. У последње време, ти покрети су ређи. То није ништа намерно. Тако ми је остало из детињства. То ми је живот учинио - каже Ђорђе Ћелић.
(Telegraf.rs/moj_beo_grad/Liceulice)
