„NA KRAJU DANA ČESTO BUDEM TUŽAN“ Đorđe je preživeo porodični pakao, a sada moli za smeštaj u nadi da će mu dobri ljudi pomoći
Pre nekoliko dana ulice Beograda prekrili su oglasi jednog dvadesetpetogodišnjeg momka - Đorđa Ćelića koji je molio za smeštaj i nadao se da će mu dobri ljudi pomoći.
Govoreći o svom životu otkrio je da nije imao lepo detinjstvo i da je prošao kroz pravi pakao, a sada se bori da stane na noge.
Ovo je tekst koji je objavila Instagram stranica Moj Beograd, a preuzet je iz ranijeg broja časopisa „Liceulice“, štampanog pre dve godine.
- Zovem se Đorđe Ćelić, imam 25 godina nemam porodicu preživljavam prodajom časopisa „Liceulice“ u Francuskoj ulici u Beogradu. Potreban mi je stabilan smeštaj u kom mogu mirno da živim. Mogu da plaćam troškove struje i vode. Nisam bučan, uredan sam i nikome neću smetati, molim dobre ljude ako je iko u mogućnosti da mi pomogne - napisao je Đorđe u oglasu koji se brzo proširio po društvenim mrežama.
On trenutno vredno radi i prodaje „Liceulice“ kako bi ispunio svoj cilj - preselio se na Dorćol, nabavio psa i uživao u kuvanju zdrave hrane. U svakodnevnom životu ispunjava ga šoljica kafe u omiljenom kafiću.
- Ne volim da se sećam detinjstva jer je bilo jako loše, i sa roditeljima, i sa babom, dedom i ujakom. Imam brata i sestru. Oni su mlađi od mene. Majka nas je iskorišćavala koliko je mogla. Koristila nas je da dođe do novca. Otac je bio nasilnik koji nas je maltretirao godinama. Nakon osnovne škole, živeo sam kod babe u Pirotu četiri godine jer je ona insistrirala da dođem kod nje. To je bilo protiv moje volje. Nakon pakla sa ocem, preživeo sam novi pakao kod babe. Nakon što je ona umrla, vratio sam se u Beograd. To je ukratko moj raniji život koji bih najradije zaboravio - ispričao je Đorđe.
Magazin prodaje pet meseci na ulicama Beograda, a kada mu postane hladno ili kad se umori, sedne u svoj omiljeni kafić u Ulici Strahinjića Bana u kojim uživa u gutljajima kafe i radnicima za koje kaže da su veoma ljubazni i da rado popričaju sa sa nekim kad vide da ima problem, a Đorđu njihova pažnja veoma znaći. Kaže da ih smatra svojim prijateljima.
- Trenutno iznajmljujem sobu na Crvenom krstu, ali planiram da se preselim na Dorćol. Navikao sam na taj kraj jer sam tu živeo godinama. Završio sam gimnaziju u Pirotu, informatički smer. Razumem se u kompjutere i umem da ih popravljam. Radio sam sa starim laptopovima. Volim da ih unapređujem. Meni je žao kompjutera i, kad nekome popravim neki uređaj, ja ne naplatim. Ja ću uvek ljudima učiniti koliko mogu. Niko ne mora ni da me pita za pomoć, ne mora ni da mi vrati uslugu, važno mi je da sam uradio nešto lepo. Kad mogu, volim da pomognem. Nadam se da to niko neće zloupotrebiti - objašnjava mladić.
Od ujutru do uveče je na nogama i prodaje časopis, a kad dođe kući pogleda film i zaspi. Kaže da se oseća usamljeno i da mu je žao što je sam i nema sa kim da uživa u filmu.
- Na kraju dana često budem tužan zbog nekih stvari. Teško je kad nema ko da te sasluša. Imam velike probleme koji ne mogu odmah da se reše, ali uvek mislim – možda će sutra biti bolje. Kako je bilo pre, sad mi je mnogo bolje. Nema više loših ljudi oko mene; što se toga tiče, imam svoj mir - kaže Đorđe.
- U životu je najvažnije kontrolisati sebe i da ne izgubiš razum. Pomaže mi kad razgovaram, lepo je kad imaš da popričaš sa nekim i da te taj neko sasluša. Ne mogu da utičem na to šta će mi se desiti tako da i ne planiram ništa za budućnost. Živim danas za sutra. Svaki dan samo nastavljam dalje, sa nadom da će se desiti nešto lepo - kaže ovaj hrabri momak.
Đorđe obožava životinje jer kaže da kada je u njihovom prisustvu sva negativna energija nestane, želja mu je da jednog dana ima psa kojeg bi mogao da izvodi u šetnju, da skrenem misli. Voli da kuva, da pravi sitnice kao što su privesci za ključeve.
- Kad se desi nešto lepo, to treba ceniti. Ja sam uvek sve radio po osećaju. Više me vodi osećaj. Ako osećaš da nešto ne treba, onda ne treba. Kad ljudi imaju jak osećaj za nešto, onda su uglavnom u pravu. Pa tako, ja se ne osećam kao da mi je mesto u Srbiji. Drugačiji sam. Šta god da predložim ljudima ovde, njima je to čudno.
- Pošto mene mnogo ljudi vidi dok prodajem magazin, želeo bih da svi znaju da imam problema sa kontrolom pokreta. Ne želim da ljudi misle da sam lud. To su posledice vremena kad sam živeo sa ocem i babom. Nisam lud, svestan sam, umem da razmišljam, ali ne želim da me se ljudi plaše kad vide da mi se tresu noge ili ruke. Voleo bih da znaju da nikoga ne bih povredio. U poslednje vreme, ti pokreti su ređi. To nije ništa namerno. Tako mi je ostalo iz detinjstva. To mi je život učinio - kaže Đorđe Ćelić.
(Telegraf.rs/moj_beo_grad/Liceulice)
