КРЕНУ У ПАТИКАМА ПО СТЕНАМА, У ШОРТСУ МЕЂУ ЗМИЈЕ Познати планинар открио ШТА СВЕ СРЕЋЕ НА ТЕРЕНУ: Људи не схватају која је мука повређеног човека скинути са планине

Рецимо Каблар је стеновита са једне стране, од клисуре где је испосница Светог Саве,а са друге стране је скроз 'питом', скроз другачија прича. Две стране исте планине као небо и земља. Људи иду, ја гледам у патикама, иду у шортсевима и мајицама са кратким рукавима, а као прво Каблар је познат по томе да има много змија, са ове становите стране поготово, рекао је Џодан за Танјуг.
 

Додао је да човек у патикама по стенама лако искриви ногу, напомињући да му се догодили у октобру прошле године када су се пели на највиши врх Србије на Шар планини, да је заборавио чизме у колима и да у патикама искидао стопала.
 

То Горској служби ствара страшне проблеме. Кад човек залута, они га релативно лако нађу, организују се, али кад је човек повређен, људи не схватају која је мука човека повређеног скинути са планине, рекао је Џодан.
 

Говорећи о двоје људи који су се изгубили на Каблар планини, Џодан је рекао да та планина има један смер који "није наиван", наводећи да је реч о малој планини али да људи неретко дозволе себи да скрећу са стаза и иду неким импровизованим путевима.
Људи дозволе себи да не испланирају пут. То је велики проблем у планини. Значи, мора пут да се испланира, да се зна отприлике. Увек сам ту да пропагирам то планинарење и да се иде у природу, али мора да се размишља. Значи, ако не знате планину и нисте сигурни, немојте ићи без некога ко је водич или неког ко зна, ко је већ прошао, рекао је.
 

Према његовим речима, људи имају "трекове" који се учитају и ту "не може да погреши никако" јер они сателитски наводе чак и када нема сигнала.
 

Не може да погреши, једноставно иде за тим трагом на телефону. А ако немате то, значи идите са неким ко је водич, да ли је то сертификовани водич, постоје ти сертификовани водичи, или је неко ко је ту са планине, или је неко ко је већ пролазио ту планину, све остало је луксус. Значи, скретање са стазе је велики луксус, наводи Џодан.
 

Испричао је да су он и ћерка приликом једног планинарења видели медведа на десетак метара од њих.
 

Пропео се медвед, почео да гунђа, да млати главом. Срећом по нас, он је био изненађен исто колико и ми. Кренули смо полако, нема бежања ту. Људи морају да знају, кад сретнете медведа, бежања нема, одмах сте жртва, ту је крај, одмах му се рађа тај предаторски инстинкт и он вас јури. Ми смо подигли те наше штапове, она је одмах стала иза мене, нема бежања, нема ничега, није било панике, хвала Богу, кренули смо назад, почели смо да се деремо, правили смо што веће силуете да и ми изгледамо њему велики. И ја сам у једном тренутку чак почео и да лајем да је неко снимао, било би за шпице неке, навео је Џодан.