„КОЛИКО ВАРНИЦА, ТОЛИКО СРЕЋЕ!“ – Зашто је храст симбол живота, здравља и плодности?

И баш као што „звучи”, храст је тако и представљен кроз векове, чиме нас подсећа да је дуговечан, односно да симболизује живот, од корена који нас везује за претке, преко стабла које служи да га целивамо, до грана и лишћа које се обнавља, а која припадају будућим генерацијама и Богу. Баш зато постоје и веровања да се храст не сме сећи, односно убити, већ му се мора допустити да се сам осуши и утихне. Јер, то дрво има своју душу, а често је, кажу, домаћин туђих душа.

Многи народи, попут старословенских, грчких, римских, скандина-вских... веома су ценили шуме и стабла, а посебно су храст повезивали са својим највишим божанствима. То свето дрво увек је припадало врховним боговима, па је код Грка оно Зевсово дрво, код Римљана Јупитерово, код Германа Донарово, код Скандинаваца Торово, код Келта Дагдијево, а код Словена Перуново. На крају крајева, баш таква раскошна и узвишена крошња савршено је место за боравак богова чији се гласови чују у шуштању лишћа и тутњави громова.

Храст је, међутим, и те како распрострањен и по азијском континенту, па је тако у индијској традицији посвећен Земљи, док у кинеској симболици означава мужевност, али и слабост у снази; то је дрво које се опире животним променама и потом се ломи на олуји. Зато и не чуди што храст повезују са громовима и кишом, а сва врховна божанства су уједно, између осталог, и богови громовници, па отуд и веровања да гром најчешће погађа баш његово стабло. Рецимо, код старих Грка, чије се најславније и вероватно најстарије светилиште налазило управо у храстовој шуми, постоји мит да је услед свађе између Зесва и његове жене Хере дошло до потопа, а да је, кад је невреме престало, из земље најпре никао храст као симбол мира између супружника.

У келтској Галији друиди, представници свештеничке класе у заједницама старих Келта, сматрали су да су највеће светиње храст и имела која на том дрвету расте, док постоји веровање да су зарад магије користили његове плодове, илити жирове. Чак и етимолошки гледано, историчари доводе у везу назив друида и храста на грчком (друс), због чега се ти келтски свештеници називају храстовим људима.

Међу Словенима је пак познато и да су се храсту приносиле жртве, као и да су поједина стабла престављала својеврсне „записе”, односно култна места око којих су се људи молили. Ти записи, у виду урезаног крста, заменили су идоле, илити представнике божанства. 

Из тог разлога, изричито је било забрањено сећи свете храстове, кроз које су прожете опасне силе, ложити суве гране или опало лишће, љуштити кору са стaбала или га на било који начин оштетити јер, по веровању, то би донело несрећу не само ономе ко је тако нешто учинио, већ и свима око њега. Исто тако, у неким крајевима је билa забрањена и садња храстова, односно узгајање из жира, јер се сматрало да ће такво дрво, кад нарасте до висине онога ко га је посадио, постепено му одузимати снагу и одвести у смрт.

Код свих Словена је важило и да се на храст могу пренети болести, те су на његове гране остављали болесникову одећу (у Украјини, Пољској, Чешкој), или су само везивали траке и конце из гардеробе (Срби, Бугари, Македонци, Хрвати). Такође, вода којом су купани болесни касније би била посипана око храста, а често су забринути бушили рупе у стаблу и у њих стављали праменове косе, одсечене нокте или врпце којима је заражена особа измерена, а потом отвор затварали кочићем.

Када је на сцену ступило хришћанство, симбол храста је задржан и то у контексту рођења и смрти Исуса Христа, те представља постојаност у вери и врлинама. Тако је данас, нарочито на нашем подручју, цењен у виду бадњака током божићних обреда.

Наиме, два митска обичаја су се такорећи поклопила, те имамо карактеристичан обичај који се везује за Бадње вече и Божић. Јер, бадњак се пали у знак сећања на ватру коју су витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус, како би на тај начин загрејали новорођенче и његову мајку. С друге стране, верује се и да је наложен бадњак симбол крста на ком је Христ разапет, док топлина ватре симболизује спасење људског рода до ког се дошло управо захваљујући жртвовању божјег сина. Тако посматрано, запаљена храстова грана представља божанство које умире

спаљивањем, а потом васкрсава и ком се, приде, молимо за здравље, срећу и плодна поља. И баш у тренуцима када бадњак гори, говори се: „Колико варница, толико парица, телади, јагњића, прасића...”, односно да срећа и напредак породице буду једнаки као варнице. Такође, када грана храста гори, она шири велику топлоту и светлост, због чега се верује да је та ватра симбол љубави, заједништва, јединства и породичног живота.

Некада се бадњак палио унутар домова, да би у Краљевини Југославији настао нови обичај ложења на јавним местима, а данас најчешће у кругу цркве. Тај новитет започет је у касарнама међу војницима, као војна церемонија с бадњаком, што је трајало до Другог светског рата. У савременом добу, грана се уноси у дом и користи за украшавање.

У зависности од крајева у којима живе православци, али и неки католици, постоје и разни ритуали који се тичу бадњака, али суштина је да се у рану зору, пре свитања Бадњег дана, одлази у шуму по младу грану коју морају да одсеку мушкарци, и то из првог или трећег покушаја. Онда га односе у дом како би унели срећу, здравље и напредак, а при уласку треба да изговоре: „Бадњак долази у кућу!”

Кад домаћин с граном пређе праг, укућане поздравља речима: „Срећно вам Бадње вече”, док га домаћица посипа житом.

Према претхришћанским обичајима, обавезно је унети и сламу.

У складу са свим наведеним, постоји и изрека: „Да је сваки дан Божић, не би било дуба (храста) вражјег.”

Л. Радловачки