„KOLIKO VARNICA, TOLIKO SREĆE!“ – Zašto je hrast simbol života, zdravlja i plodnosti?

I baš kao što „zvuči”, hrast je tako i predstavljen kroz vekove, čime nas podseća da je dugovečan, odnosno da simbolizuje život, od korena koji nas vezuje za pretke, preko stabla koje služi da ga celivamo, do grana i lišća koje se obnavlja, a koja pripadaju budućim generacijama i Bogu. Baš zato postoje i verovanja da se hrast ne sme seći, odnosno ubiti, već mu se mora dopustiti da se sam osuši i utihne. Jer, to drvo ima svoju dušu, a često je, kažu, domaćin tuđih duša.

Mnogi narodi, poput staroslovenskih, grčkih, rimskih, skandina-vskih... veoma su cenili šume i stabla, a posebno su hrast povezivali sa svojim najvišim božanstvima. To sveto drvo uvek je pripadalo vrhovnim bogovima, pa je kod Grka ono Zevsovo drvo, kod Rimljana Jupiterovo, kod Germana Donarovo, kod Skandinavaca Torovo, kod Kelta Dagdijevo, a kod Slovena Perunovo. Na kraju krajeva, baš takva raskošna i uzvišena krošnja savršeno je mesto za boravak bogova čiji se glasovi čuju u šuštanju lišća i tutnjavi gromova.

Hrast je, međutim, i te kako rasprostranjen i po azijskom kontinentu, pa je tako u indijskoj tradiciji posvećen Zemlji, dok u kineskoj simbolici označava muževnost, ali i slabost u snazi; to je drvo koje se opire životnim promenama i potom se lomi na oluji. Zato i ne čudi što hrast povezuju sa gromovima i kišom, a sva vrhovna božanstva su ujedno, između ostalog, i bogovi gromovnici, pa otud i verovanja da grom najčešće pogađa baš njegovo stablo. Recimo, kod starih Grka, čije se najslavnije i verovatno najstarije svetilište nalazilo upravo u hrastovoj šumi, postoji mit da je usled svađe između Zesva i njegove žene Here došlo do potopa, a da je, kad je nevreme prestalo, iz zemlje najpre nikao hrast kao simbol mira između supružnika.

U keltskoj Galiji druidi, predstavnici svešteničke klase u zajednicama starih Kelta, smatrali su da su najveće svetinje hrast i imela koja na tom drvetu raste, dok postoji verovanje da su zarad magije koristili njegove plodove, iliti žirove. Čak i etimološki gledano, istoričari dovode u vezu naziv druida i hrasta na grčkom (drus), zbog čega se ti keltski sveštenici nazivaju hrastovim ljudima.

Među Slovenima je pak poznato i da su se hrastu prinosile žrtve, kao i da su pojedina stabla prestavljala svojevrsne „zapise”, odnosno kultna mesta oko kojih su se ljudi molili. Ti zapisi, u vidu urezanog krsta, zamenili su idole, iliti predstavnike božanstva. 

Iz tog razloga, izričito je bilo zabranjeno seći svete hrastove, kroz koje su prožete opasne sile, ložiti suve grane ili opalo lišće, ljuštiti koru sa stabala ili ga na bilo koji način oštetiti jer, po verovanju, to bi donelo nesreću ne samo onome ko je tako nešto učinio, već i svima oko njega. Isto tako, u nekim krajevima je bila zabranjena i sadnja hrastova, odnosno uzgajanje iz žira, jer se smatralo da će takvo drvo, kad naraste do visine onoga ko ga je posadio, postepeno mu oduzimati snagu i odvesti u smrt.

Kod svih Slovena je važilo i da se na hrast mogu preneti bolesti, te su na njegove grane ostavljali bolesnikovu odeću (u Ukrajini, Poljskoj, Češkoj), ili su samo vezivali trake i konce iz garderobe (Srbi, Bugari, Makedonci, Hrvati). Takođe, voda kojom su kupani bolesni kasnije bi bila posipana oko hrasta, a često su zabrinuti bušili rupe u stablu i u njih stavljali pramenove kose, odsečene nokte ili vrpce kojima je zaražena osoba izmerena, a potom otvor zatvarali kočićem.

Kada je na scenu stupilo hrišćanstvo, simbol hrasta je zadržan i to u kontekstu rođenja i smrti Isusa Hrista, te predstavlja postojanost u veri i vrlinama. Tako je danas, naročito na našem području, cenjen u vidu badnjaka tokom božićnih obreda.

Naime, dva mitska običaja su se takoreći poklopila, te imamo karakterističan običaj koji se vezuje za Badnje veče i Božić. Jer, badnjak se pali u znak sećanja na vatru koju su vitlejemski pastiri naložili u pećini u kojoj se rodio Isus, kako bi na taj način zagrejali novorođenče i njegovu majku. S druge strane, veruje se i da je naložen badnjak simbol krsta na kom je Hrist razapet, dok toplina vatre simbolizuje spasenje ljudskog roda do kog se došlo upravo zahvaljujući žrtvovanju božjeg sina. Tako posmatrano, zapaljena hrastova grana predstavlja božanstvo koje umire

spaljivanjem, a potom vaskrsava i kom se, pride, molimo za zdravlje, sreću i plodna polja. I baš u trenucima kada badnjak gori, govori se: „Koliko varnica, toliko parica, teladi, jagnjića, prasića...”, odnosno da sreća i napredak porodice budu jednaki kao varnice. Takođe, kada grana hrasta gori, ona širi veliku toplotu i svetlost, zbog čega se veruje da je ta vatra simbol ljubavi, zajedništva, jedinstva i porodičnog života.

Nekada se badnjak palio unutar domova, da bi u Kraljevini Jugoslaviji nastao novi običaj loženja na javnim mestima, a danas najčešće u krugu crkve. Taj novitet započet je u kasarnama među vojnicima, kao vojna ceremonija s badnjakom, što je trajalo do Drugog svetskog rata. U savremenom dobu, grana se unosi u dom i koristi za ukrašavanje.

U zavisnosti od krajeva u kojima žive pravoslavci, ali i neki katolici, postoje i razni rituali koji se tiču badnjaka, ali suština je da se u ranu zoru, pre svitanja Badnjeg dana, odlazi u šumu po mladu granu koju moraju da odseku muškarci, i to iz prvog ili trećeg pokušaja. Onda ga odnose u dom kako bi uneli sreću, zdravlje i napredak, a pri ulasku treba da izgovore: „Badnjak dolazi u kuću!”

Kad domaćin s granom pređe prag, ukućane pozdravlja rečima: „Srećno vam Badnje veče”, dok ga domaćica posipa žitom.

Prema prethrišćanskim običajima, obavezno je uneti i slamu.

U skladu sa svim navedenim, postoji i izreka: „Da je svaki dan Božić, ne bi bilo duba (hrasta) vražjeg.”

L. Radlovački