КАКО ДА ПРОСВЕТНИ РАДНИЦИ ВРАТЕ ДОСТОЈАНСТВО Репутацију има онај ко решава проблеме
Гласно и континуирано износећи у јавност искључиво своје слабе тачке, просветни радници постају све лакше жртве, сматра педагог Снежана Голић, због чега би требало говорити и о примерима добре праксе, о свим случајевима који су решени у школама.
– Ако сам као родитељ нервозан, неедукован и незадовољан, а ти си ми рекао да си јако слаб и да немаш никакво оружје, да су ти потпуно везане руке, ја ћу врло лако и без имало задршке доћи да с тобом ратујем – каже саговорница. – Много пута ћете чути како се васпитачи, учитељи и наставници жале да деца имају неразвијену моторику, да нису довољно самостална, да су неписмена, тиме несвесно прозивајући сами себе.
Велике проблеме имају и судство односно здравство, али управо из ових разлога неће да износе такве случајеве у јавност, док смо ми одиграли потпуно другачије. Не видим нас толико слабима, јер знам толико колега који и те како држе конце у својим рукама и осећају се моћно на својим радним местима. Штавише, мислим да не пристају на друге услове.
Репутацију данас има онај ко решава проблеме, без обзира на струку или године, па јачи утицај некад имају млади активисти ђачког парламента него неки званични ауторитети, додаје.
– Поштују се име и презиме, које градимо сами, како пословним, тако и приватним животом – каже саговорница. – Начин рада можемо усавршити посећујући часове и родитељске састанке колега, али не тражећи мане и пропусте, већ добре идеје које ћемо имплементирати, што је много значајније од неких семинара који су акредитовани а врло упитни.
Томе бих додала читање литературе, праћење страних садржаја, често и бесплатних, и, увек подвлачим, познавањем закона до детаља. Ко га добро познаје закон своје струке, тешко ће му наћи озбиљне мане. Већи је проблем у примени, у одрицању од упорности да истераш причу на чистац. Међутим, многи беже од личне одговорности, ограђују се и мисле да не могу ништа да промене.
Требају нам храбри људи који ће покренути одређене теме, али не на државном нивоу, него на седници, у школи, уз наду да ће већина у колективу маркирати проблем и приступити му заједно. Кажу: родитељи јако утичу на одлуке школе. Ако имам педагошку свеску и документацију зашто неко дете има ту и ту оцену, родитељ није у јакој позицији. Међутим, ако познаје мог колегу и овај пристане да ме моли за оцену, a ја пристанем да се не конфронтирам, то ће сви други видети и сва наша прича о ауторитету пашће у воду. Кад је нама јасно шта смо и шта радимо, простор за манипулације је мањи.
Менторство би било добро
– Волела бих да сваки млад просветни радник има ментора, и то дуже од папиролошких годину дана, јер је поље препуно нагазних мина, а допао ми се предлог да то буду колеге четири-пет година пред пензијом, које су већ уморне од наставе. Када би се енергија која боље разуме младе генерације допунила искуством, верујем да би дала фантастичне резултате – каже Голићева.
Папирологија, додаје, јесте напорна, али је ту да нас штити.
– Мислим да неке колеге то нису најбоље протумачиле, па пишу дугачке есеје или задовољавају форму, а суштински је важан датум када су се дешавали одређени разговори како би се касније, код евентуалних проблема, могло доказати да си радио. Прво бих позвала сваког просветног радника да добро прочита закон под којим ради како би знао до које мере иде његова одговорност, а где мора да укључи неког другог, и тај нема право да неће.
Ја бих имала своје формуларе, где ми је психолог рекао да нема времена, где педагог мисли да то није проблем, а директор да тиме не треба да се бавим. Ако сам добила, као васпитачица, да чувам 40 деце, тражила бих потпис особе која мисли да сам за то способна, јер лично сматрам да таквом одлуком улазим у ризик – објашњава примером Голићева.
С. Милачић
