KAKO DA PROSVETNI RADNICI VRATE DOSTOJANSTVO Reputaciju ima onaj ko rešava probleme
Glasno i kontinuirano iznoseći u javnost isključivo svoje slabe tačke, prosvetni radnici postaju sve lakše žrtve, smatra pedagog Snežana Golić, zbog čega bi trebalo govoriti i o primerima dobre prakse, o svim slučajevima koji su rešeni u školama.
– Ako sam kao roditelj nervozan, needukovan i nezadovoljan, a ti si mi rekao da si jako slab i da nemaš nikakvo oružje, da su ti potpuno vezane ruke, ja ću vrlo lako i bez imalo zadrške doći da s tobom ratujem – kaže sagovornica. – Mnogo puta ćete čuti kako se vaspitači, učitelji i nastavnici žale da deca imaju nerazvijenu motoriku, da nisu dovoljno samostalna, da su nepismena, time nesvesno prozivajući sami sebe.
Velike probleme imaju i sudstvo odnosno zdravstvo, ali upravo iz ovih razloga neće da iznose takve slučajeve u javnost, dok smo mi odigrali potpuno drugačije. Ne vidim nas toliko slabima, jer znam toliko kolega koji i te kako drže konce u svojim rukama i osećaju se moćno na svojim radnim mestima. Štaviše, mislim da ne pristaju na druge uslove.
Reputaciju danas ima onaj ko rešava probleme, bez obzira na struku ili godine, pa jači uticaj nekad imaju mladi aktivisti đačkog parlamenta nego neki zvanični autoriteti, dodaje.
– Poštuju se ime i prezime, koje gradimo sami, kako poslovnim, tako i privatnim životom – kaže sagovornica. – Način rada možemo usavršiti posećujući časove i roditeljske sastanke kolega, ali ne tražeći mane i propuste, već dobre ideje koje ćemo implementirati, što je mnogo značajnije od nekih seminara koji su akreditovani a vrlo upitni.
Tome bih dodala čitanje literature, praćenje stranih sadržaja, često i besplatnih, i, uvek podvlačim, poznavanjem zakona do detalja. Ko ga dobro poznaje zakon svoje struke, teško će mu naći ozbiljne mane. Veći je problem u primeni, u odricanju od upornosti da isteraš priču na čistac. Međutim, mnogi beže od lične odgovornosti, ograđuju se i misle da ne mogu ništa da promene.
Trebaju nam hrabri ljudi koji će pokrenuti određene teme, ali ne na državnom nivou, nego na sednici, u školi, uz nadu da će većina u kolektivu markirati problem i pristupiti mu zajedno. Kažu: roditelji jako utiču na odluke škole. Ako imam pedagošku svesku i dokumentaciju zašto neko dete ima tu i tu ocenu, roditelj nije u jakoj poziciji. Međutim, ako poznaje mog kolegu i ovaj pristane da me moli za ocenu, a ja pristanem da se ne konfrontiram, to će svi drugi videti i sva naša priča o autoritetu pašće u vodu. Kad je nama jasno šta smo i šta radimo, prostor za manipulacije je manji.
Mentorstvo bi bilo dobro
– Volela bih da svaki mlad prosvetni radnik ima mentora, i to duže od papiroloških godinu dana, jer je polje prepuno nagaznih mina, a dopao mi se predlog da to budu kolege četiri-pet godina pred penzijom, koje su već umorne od nastave. Kada bi se energija koja bolje razume mlade generacije dopunila iskustvom, verujem da bi dala fantastične rezultate – kaže Golićeva.
Papirologija, dodaje, jeste naporna, ali je tu da nas štiti.
– Mislim da neke kolege to nisu najbolje protumačile, pa pišu dugačke eseje ili zadovoljavaju formu, a suštinski je važan datum kada su se dešavali određeni razgovori kako bi se kasnije, kod eventualnih problema, moglo dokazati da si radio. Prvo bih pozvala svakog prosvetnog radnika da dobro pročita zakon pod kojim radi kako bi znao do koje mere ide njegova odgovornost, a gde mora da uključi nekog drugog, i taj nema pravo da neće.
Ja bih imala svoje formulare, gde mi je psiholog rekao da nema vremena, gde pedagog misli da to nije problem, a direktor da time ne treba da se bavim. Ako sam dobila, kao vaspitačica, da čuvam 40 dece, tražila bih potpis osobe koja misli da sam za to sposobna, jer lično smatram da takvom odlukom ulazim u rizik – objašnjava primerom Golićeva.
S. Milačić
