Макрон, лице нове Европе?

Преласкаво или не - извесно је да је Макрон, говором у Европском парламенту, у уторак у Стразбуру, бацио "рукавицу у лице" Европској унији, Европи уопште, позивом посланицима да "чврсто бране европски суверенитет", а Унији да се не проширује док се не реформише.

"Желим да припадам генерацији која је одлучила да чврсто брани демократију", рекао је Макрон и поручио да не жели да припада "генерацији успаваних". 

Права Француска се вратила, рекао је председник Европске комисије Жан Клод Јункер, након Макроновог говора. 

А многи су помислили да је кључна европска фигура, немачка канцеларка Ангела Меркел у Макрону добила доброг партнера, чија ће свежина у комбинацији са њеним искуством бити добар основ за "редизајнирање" континента у складу са глобално измењеним околностима.

У једном од својих првих јавних наступа Макрон је приметио да је "Француска  запањила Европу и свет када је изабрала председника од 39 година, који не припада ниједној странци, кога нико не познаје и који је дошао ниоткуда".

Истакао је, међутим, да га та победа обавезује да учини још више за Европу и укупно на међународном плану".

Француски медији су из Стразбура пренели да Макрон жели да оживи своје амбиције о обнови Европе, које до сада нису наишле на велико одушевљење појединих земаља.

Иако тврди да не жели да буде лидер новог света, Макрон, који је за кратко време у својој земљи имао успене и падове, у спољнополитичкој агенди црвеном оловком је подвукао план о "великом ремонту" ЕУ, њеној дубљој интеграцији и заједничком буџету еврозоне. 

"Не желим да будем вођа Европе, већ један од нове генерације лидера уверених да је наша будућност европска будућност", рекао је Макрон раније у интервјуу Тајму.

Једини пут у будућност је, рекао је, обнова Европе, која је суверена, уједињена и мање бирократска. 

Макрон, о којем се прича као о младом страственом глобалисти, свестан је, кажу, да би била грешка признати му амбицију да предводи континент, који су у 20. веку у ратове водиле  ауторитарне вође. 

Поготову што је ова улога била немогућа за њега пре годину и по, када је био непознат свету, да би се затим појавио на врху државе која је имала мноштво политичких великана и националних лидера.

Став француске јавности о Макрону је и даље, у извесној мери, амбивалентан - док неки његов наступ сматрају савршеним маркетингом, многи се питају да ли би он могао значити не само Француској или Европи, већ шире - свету.

Амбиције најмлађег вође Француске, још од Наполеона, ипак импресионирају гласаче.

Анкете су показале да му је рејтинг скочио преко 50 одсто, након драстичног пада на испод 40, прошлог лета.  

Они који му нису склони, пребацују му да оживљава прекомеран ауторитет државе, инкарниран у фигури председника, какав, кажу, земља није видела од Шарла де Гола, чију фотографију, иначе, Макрон држи на радном столу.

Најбоље савезништво унутар ЕУ, Макрон је остварио са канцеларком Ангелом Меркел са којом, кажу, припрема велике промене унутар ЕУ од којих ће користи имати и земље Западног Балкана.

Осовина Берлин-Париз притиснута је све више ривалским, али и непредвидивим понашањем администрације Доналда Трампа, политиком, по неким мишљењима агресивном, Русије, мигрантским притиском из Африке и Азије, новим кинеским Путем свиле, Брегзитом, кризом у Каталонији, бујањем популистичких и идентитетских покрета унутар држава чланица...

Све то пресудно је утицало да амбициозни планови Макрона о продубљивању европских интеграција добију подршку Меркелове.

Макроново хиперактивно дипломатско деловање покрива лепезу од политике проширења ЕУ, за које је Париз био суштински незаинтересован у последњих неколико година, до најозбиљнијих жаришта на планети.

Упућени кажу да шеф Јелисејске палате у свом арсеналу има још две веома важне карте за акредитацију Француске и њега, као председника, за равноправног партнера Немачкој у вођењу ЕУ.

 Изласком Велике Британије из ЕУ, Француска ће, наиме, бити једина ЕУ чланица с правом вета у Савету безбедности УН и нуклеарним наоружањем.

 Будући да себе представља као "политичара новог доба" који је у Француској разбио поделу политичке сцене на левицу и десницу, Макрон не може да се приклони ни социјалистима, ни народњацима а ни либералима у ЕП. 

Зато је почео да спрема своју паневропску коалицију с циљем да уздрма уобичајену хијерархију у ЕП. 

Ако буде успео да убеди либерале да се прикључе његовом покрету и још неколико партија с левог центра, попут Демократске партије у Италији, његова посланичка група би могла да буде најјача после народњачке у ЕП.

Од момента када су у Немачкој пропали преговори за коалицију "Јамајка", названу по страначким бојама, у дипломатским круговима је почела да кружи идеја да би с изразито проевропском владом у Берлину коначно могло да се крене у озбиљне реформе ЕУ. 

Иде се толико далеко да се предвиђа да би Макрон могао да предложи Ангелу Меркел за председника Савета ЕУ 2019. 

У прилог таквом сценарију аналитичари наводе процене да ће се од ових избора Меркелова кретати силазном путањом, док ће Макронова "политичка звезда" у Паризу бити у успону.

А наредне године, осим коначног изласка Уједињеног краљевства из ЕУ, ако се и догоди, биће одржани избори за ЕП, Европску централну банку и председника Савета ЕУ.

У свим важнијим европским престоницама је, наиме, раширено уверење да је ово последња прилика за озбиљне реформе у ЕУ и да оне једино могу да буду реализоване ако се на челу Уније налази снажна политичка фигура из Немачке.

 Иначе, у Бриселу кружи сада већ добро позната прича да Берлин не може баш све да наметне што жели у ЕУ, али сигурно може све да спречи.

 У том контексту, сматра се, неко као Ангела Меркел би био гарант реформи, које Макрон заговара.