СПОРТ КАО МОЋНА ИНДУСТРИЈСКА ГРАНА 21. ВЕКА Обрћу се милијарде, ево ко су најплаћенији спортисти свих времена

Други ће, сабирајући потезе врхунских мајстора у различитим спортским дисциплинама, издвојити најуспешније кроз низ задивљујућих детаља, достојних шпица спортских ТВ емисија. А трећи? Они ће једноставно под све те низове подвући линију и добити фантастичну цифру у доларима, еврима или фунтама, рубљама или јуанима, свеједно. Суме су то, изражене и са девет цифара, од којих се просечном грађанину на било ком меридијану света заврти у глави.

Од спортских уговора, преко доживотних маркетиншких аранжмана, па све до уносних бизнис потеза, Форбс је непогрешиво откривао како су расле зараде мегазвезда светског спорта до тих данашњих невероватних износа, упркос свим изазовима, попут вирусне пандемије, ратних сукоба и свакојаких ситуација, прожетих са мање или више ризика у пословању. Истовремено, много веће зараде остваривали су власници крупног капитала, који су у улагања у врхунске резултате итекако укалкулисали и сопствену корист.

Да ли је експлозија спортских зарада и у којој мери реална или не, питање је  свих питања од када је спортска индустрија својим пипцима допрла до свести готово сваког појединца путујуће цивилизације, поткрај прошлог и почетком новог миленијума. Закон тржишта рећи ће да то јесте реалност, све док постоји неко ко је спреман да спортисту, клуб или спортско такмичење толико плати, проналазећи сопствени интерес, који је по правилу изражен профитом.

Да је спорт минулих деценија, заиста постао индустрија најбоље сведоче Форбсови подаци из САД, где је 1987. године спортски бизнис заузимао 22. место у укупном билансу земље, са обртом од 63 милијарде долара. Почетком 21. века његов обрт је порастао чак шест пута, на безмало 400 милијарди долара, заузимајући место у кругу петнаестак најјачих привредних грана. У складу с тим и таквим статистичким подацима, посао власника клуба постао је врло уносан бизнис.

Годишњи ниво повраћаја капитала износи данас чак 27 посто од уложеног, што је готово двоструко више у односу на просечни повраћај. Зато данас губе смисао поређења да ли је Роџер Федерер вредео шест и по пута више од свог идола Рода Лејвера, или колико су оправдане висине трансфера Роналда и осталих фудбалских мегазвезда мерене стотинама милиона ових или оних новчаница. Једноставно, док год улагач види позитиву у повраћају капитала и убирању профита, ниједна цена није превисока. Е сад, да ли и колико суровим законима тржишта 21. века губе сам спорт и спортска такмичења, на то питање више нико одговор ни не тражи. Уосталом, чак и на српском спортском квазитржишту информације о зарадама спортиста све чешће остављају спортске резултати у другом плану. 

Има томе читав век, како су двадесетих година прошлог века спорт и спортска такмичења почели да интензивније улазе у човекову свакодневицу. Мада тек у повоју, паралелно навијачкој заинтересованости,  почело је и интересовање предузимљивих власника компанија, спонзора и оглашивача за тај галопирајући феномен. Наравно, праву експлозију интереса произвела је појава телевизије педесетих година. Први телевизијски преноси спортских такмичења утицали су не само на ширење спортског аудиторијума него и на услове његовог развоја, анимирајући његову комерцијалну ангажованост у стварању профита.

Од тада, до данашњих дана, власници економске моћи гледају на спорт као на једну од врло моћних грана у које ваља уложити капитал. Препознавши њихово интересовање, руководиоци клубова и спортских организација су систем финансирања спорта све убедљивије базилари на увођењу маркетинг вектора у организацију рада. Истовремено, геометријском прогресијом тржиште Запада је развијало и могућности ефикасне (само)промоције преко спорта. Као на својеврсном медију, на спорту, спортским такмичењима и његовом широком аудиторијуму, половином 20. века подизана је спортска индустрија. Велики играчи на тржишту капитала, подвлачећи линију испод збира искустава на терену, врло брзо су уочили резултанту која је сведочила да су ефекти улагања у спорт били знатно видљивији од резултата многих респектабилних привредних грана.

Упоредо са компанијама, које се појављују као спонзори свега што у префиксу има спортски знак, сопствени интерес пронашла су и средства масовног јавног информисања. Многи медијски магнати у сусрет изазову кренули су са издавањем специјализованих спортских гласила, новина и часописа, све до електронских медија, проналазећи интерес у чињеници да кроз спорт и такмичења могу да отворе врата широког аудиторијума као потенцијалног тржишта. А на том и таквом тржишту бескрајних димензија итекако је било могуће остварити не само висок удео у сопственом финансирању, него и у стварању значајнијег профита.

Осим директног улагања у клубове, интернационална такмичења од угледа, или у индустрију спортске опреме, међународни крупни капитал има још једну, ништа мање изазовну, циљну групу. То су навијачи. Њихове навике на стадионима, али и код куће у фотељи испред телевизора, у конзумирању пића и брзе хране, постале су мета компанија и њиховог ривалитета. Најпре кокаколе и пепсиколе, на пример, или мекдоналдса и бургеркинга, који због структуре бизниса имају потребу за масовним тржиштем, на принципима теорије великих бројева. Минулих деценија, сходно изазовима и развојем модерних комуникационих технологија, развијен је потом и ривалитет међу произвођачима мобилних телефона, конзола видео игара и слично... И произвођачи пива су такође пронашли сопствену рачуницу...

И док се у свету, попут лопте ових или оних димензија, зависно од врсте спорта и спортске арене, гађају милијардама, ми смо се, некако, осим полудивљег капиталистичког начина финансирања спорта, сударили са још једним проблемом – недостатком јасног система. Од када нема државног централизованог финансирања спорта, нестала су, наиме, и јасна правила игре око спортских борилишта. Готово преко ноћи спорт је препуштен тржишту, које заправо није ни постојало у пракси. Оријентација спорта ка тржишту јесте позитиван смер, али због недовољно јасно развијених тржишних механизама и доследности у правној регулативи, заправо није успостављен нови систем финансирања, а као резултат тога уочавамо да је ниво спортских вредности, на сваком кораку, у очигледном паду. За то време, разноразни менаџери и „менаџери“, у спрези са инсајдерима у клубовима, одводе талентоване клинце за тепсију рибе. Довођењем странаца сумњиве вредности, од којих су ретки постајали носиоци игре, ограничава се простор за развој полазника сопствених школа. Јер, углавном су то странци покупљени на фудбалској пијаци без обештећења. У току сезоне одиграју десетак утакмица, готово по правилу без иоле значајнијег учинка, а онда на његовој продаји даље у бели свет, клубови, или клупске сиве еминенције, зараде пар стотина хиљада евра. Профит јесте остварен, али науштрб чега и по коју цену!?

Осим тога, спортске вредности у знатној мери урушава и недомаћинско пословање спонзора. Постављајући знак једнакости између спонзорства и власништва, у одсуству намере друштва да се приватизацијом спортских опрганизација поставе и јасни услови спортског тржишта, присвајају се и средства неопходна за нормално функционисање клубова и њихових такмичења. Рачунајући искључиво на тренутни профит и тренутни промотивни интерес, производи се једино пад квалитета, при чему се, наравно, урушавају истинске спортске вредности.

У јурњави за профитом по сваку цену, крупни капитал неколико је пута запретио да уништи спорт. Као парадигму те појаве може се узети ситуација у најквалитетнијем кошаркашком такмичењу на планети, у НБА лиги седамдесетих година прошлог века. Негативан пример уочен је у начину како су власници трасирали пут ка профиту, односно у њиховој похлепи.

Јер, корупција и разрађена мрежа намештања резултата уништили су смисао спорта, урушавајући неизвесност такмичења, доводећи на ниво предвидивости готово сваку утакмицу и пре њеног почетка. Да би се томе стало у крај, руководство НБА је, ограничавајући самосталност власника клубова,  дало пример како спорт може да се заштити од негативног утицаја крупног капитала, остављајући му простор да профитира, а да се при томе ипак сачува племенита спортска мисија.

Одговор распродаји свега и свачега што има спортски презнак могуће је, уз доношење законске регулативе, наравно, пронаћи у разради домаћег тржишта на реалним основама, као и изградњи конкуренције западној потражњи. Колико такав захтев, на први поглед, представља исто што и јурити ветар, сваки наредни поглед рећи ће да то ипак јесте могуће. Сведочи о томе одлично фудбалско тржиште хронично економски болесног Бразила и кошаркашко тржиште економски нејаке Србије. Успостављањем прецизних параметара у купопродајним релацијама глобалног светског спортског тржишта интерес ће сигурно да пронађе и Запад.

Јер, без Истока, Африке, Јужне Америке, али и без учешћа на равноправним основама европских земаља у транзицији, попут држава Западног Балкана, на пример, изостаје и визија глобалног тржишта, а тиме и појам поштеног, на принципима равноправности заснованог, светског спортског тржишта. Уосталом, треба ли бољи пример од пропадања српског фудбала у минуле две деценије, на свим нивоима. Можда то сада делује као утопија. Међутим, не буде ли тако у будућности, у земљама трећег света и земљама у развоју, као резултат узрочно-последичних веза, погубиће се реални услови за несметани развој будућих спортских величина, што би требало да буде прворазредни интерес свакога ко на било који начин претендује да буде део светске индустрије зване – спорт.

Лазо Бакмаз

ТОП ДЕСЕТ НАЈБОГАТИЈИХ  СПОРТИСТА СВЕТА*

1. Мајкл Џордан: 2,62 милијарде долара

(у професионалном спорту од 1984)

Џордан је зарадио више од 4 милиона долара годишње плате само двапут током своје 15-годишње НБА каријере, али компанија Најк му је исплатила више од милијарду долара хонорара откако се коначно повукао 2003. године.

2. Тајгер Вудс: 2,1 милијарда долара

(у професионалном спорту од 1996)

Операција леђа и озбиљна саобраћајна несрећа пре ограничили су Вудсов наградни фонд последњих година на, за њега, готово симболичне износе, али ипак и даље прикупља милионе долара изван голф терена.

3. Арнолд Палмер: 1,5 милијарди долара

(у професионалном спорту од 1956)

Овај голфер старије генерације освојио је „свега” 3,6 милиона долара новчане награде током својих 50 и више година на турнејама ПГА и Champions, но био је итекако маркетиншки активан све до своје смрти 2016, укључујући ту и полувековну сарадњу са Ролексом, што је вероватно најдужа веза између спортисте и бренда.

4. Џек Никлаус: 1,38 милијарди долара

(у професионалном спорту од 1961)

Уз све што је зарадио на терену и око њега, трећи голфер на овој листи, познатији под надимком Златни медвед, продао је 2007. године мањински удео у компанији Ницклаус Цос инвеститору Хауарду Милстајну за 145 милиона долара.

5. Кристијано Роналдо: 1,24 милијарде долара

(у професионалном спорту од 2002)

Роналдови спонзори, као што су Најк, Хербалифе и Клир, имају користи од највећег броја пратилаца на друштвеним мрежама било које особе на планети. Јер само на Инстаграму познатог фудбалера прати 608 милиона фанова. Уговор са арапским шеицима дође му само ка шлаг на торту.

6. Флојд Мејведер: 1,2 милијарде долара

(у професионалном спорту од 1996)

Мејведер једини је боксер који је зарадио више од 200 милиона долара у једној борби. И то двапут. Прво против Манија Пакјаа 2015, а затим против Конора Мекгрегора, када је зарадио рекордних 275 милиона долара.

7. Леброн Џејмс: 1,17 милијарди долара

(у професионалном спорту од 2003)

Последњи уговор с Лејкерсима краља Џејмса учинио је првим НБА играчем у историји који је зарадио више од 400 милиона долара само од плате.

8. Лионел Меси: 1,14 милијарди долара

(у професионалном спорту од 2004)

Меси је постао први амбасадор-спортиста угоститељског бренда Хард Роцк Интернатионал. Само с тим петогодишњим аранжманом повећао је годишњу зараду изван терена на готово 40 милиона долара.

9. Мајкл Шумахер: 1,13 милијарди долара

(у професионалном спорту од 1991)

Шумахер је изазвао Вудса за титулу најплаћенијег спортисте света на почетку 21. века, захваљујући големом уговору с Фераријем, с којим је освојио пет од својих седам наслова првака Формуле 1. Нажалост, трагична несрећа на скијању удаљила га је не само од Ф1, већ и од света.

10. Роџер Федерер: 1,12 милијарди долара

(у професионалном спорту од 1998)

Федерерова зарада у каријери, неприлагођена инфлацији, достигла је 2021. милијарду долара, први пут у свету тениса. Половина од његових 14 спонзора партнери су освајача 20 Гренд-слем титула више од деценије.

* будући да су наведени подаци из 2021, свакој од наведених цифара ваља додати још коју стотину милиона долара, мање или више.