ДНЕВНИКОВ МЕСЕЦ ЖЕНСКОГ ШАХА - Јасмина Фејсов: У борби и неизвесности је лепота древне игре

Појачани женским велемајстором Светланом Прудњиковом и некадашњом шампионком Србије и чланицом репрезентације, женским интермајстором Љиљом Дрљевић, те уз одличну Милу Раденковић из Нових Бановаца која је низала победе, Омладинац је освојио Другу женску лигу група Војводина са максималних пет победа из исто толико кола.

Наша саговорница је увек насмејана, дугогодишња првотимка екипе из Нових Бановаца Јасмина Фејсов (32) из Сомбора. Она је била редовни учесник војвођанских првенстава у млађим категоријама са којих се, готово увек, враћала са медаљом око врата. Поред тога, скоро да никада није пропуштала државне шампионате у кадетској и омладинској конкуренцији.

На Отвореном првенству Војводине ви и ваше две рођене сестре нашле сте се у саставима различитих клубова. Можете ли нам рећи о вашим заједничким шаховским почецима?

– Као деца играле смо међусобно код куће, а игра нам је пружила разоноду и могућност да изразимо своју борбеност. Због тога што смо врло често ишле заједно на турнире, делимо иста искуства о догађајима у којима смо учествовале, а то нас је обогатило за цео живот и дало нам бројне успомене којих се радо заједно присећамо, стекле смо пријатеље и виделе различита места на шаховским путовањима.

Поред бављења шахом, успели сте да стекнете и високо образовање, оснујете породицу... Колико сада налазите времена за древну игру? Да ли ћете и вашу децу усмерити на пут 64 поља?

– Мислим да у животу не треба ограничити интересовања. Иако шаховска игра много пружа, мислим да човек треба да развија сваки део личности да би био задовољан. С обзиром на то да имам двоје мале деце и посао, нажалост не стижем да се много бавим шахом у последње време... Децу планирам да подстичем у правцу који они изаберу. Дакле, они бирају чиме ће се бавити, а ја се надам да ћу својим досадашњим знањем успети да им помогнем у томе.

Које лекције сте научили током шаховске каријере, а да су вам биле корисне у животу?

– Научила сам да је срећа уживати у игри, а да је резултат споредан. Научила сам много о пријатељству, тимском раду, борбености и такмичарском духу, дисциплини, као и да рад и труд доносе резултат. Увежбала сам да се брзо снађем у неочекиваним ситуацијама.

Дуги низ година играте за Омладинац. Можете ли нам рећи нешто о вашем клубу?

– Истина је да смо Ива Узелац, сестре Раденковић и ја дуги низ година верни чланови Омладинца. Други одабрани чланови екипе се углавном смењују, али се и добро уклапају у такмичарску енергију тима. Ништа не би било исто да председник нашег клуба није баш Гојко Марчетић који свим срцем верује у своју екипу и амбициозно је води према највишем месту на табели. Позитиван и оптимистичан став дугогодишњег капитена екипе, Иве Узелац, све нас инспирише и ствара одличну мотивацију за победе.

Prеthodnе сезоне сте играли у Првој лиги Србије против неких од најбољих српских шахисткиња, па чак и репрезентативки. Шта нам можете рећи о том искуству?

– Морам рећи да је заиста пријатан осећај такмичити се на највишем нивоу. Игра против врхунских шахисткиња наше земље је изузетно драгоцено искуство, али и подсетник да ни ту борба не сме изостати и да се резултат никад унапред не зна. На крају крајева, у тој борби и неизвесности, располагању временом на шаховском часовнику и владању свим аспектима игре на шаховској табли и јесте лепота ове древне игре.

Интервју са двоструком шампионком и стандардном репрезентативком Србије женским велемајстором Јованом Ерић. Актуелна првакиња државе у убрзаном шаху је освајач многобројних медаља на домаћој и међународној сцени у кадетској и омладинској конкуренцији, али поред сјајних резултата за шаховском таблом, једнако запажене успехе има и мимо ње.

Недавно сте прилично доминантно освојили Другу женску лигу - група Војводина и вратили се у елиту. Какво је било расположење у екипи?

– Одличан је осећај бити члан победничке екипе иако је мој удео у победи на овом турниру био минималан. Имала сам част да ове године покрећем шаховске фигуре поред женског велемајстора Светлане Прудњикове и женског интернационалног мајстора Љиље Дрљевић, док је Мила Раденковић још једном доказала да имамо младе снаге у које вреди улагати у будућности. Расположење је било пријатељско, борбено и еуфорично.

Шаховска каријера са собом ствара много успомена. Које анегдоте се најрадије сећате, за таблом или мимо ње?

– Играло се Омладинско војвођанско првенство за жене. Требало је да будемо смештене у један дом ученика, али су нас избацили јер нас је дошло мање од броја гостију који је пријављен па им се није исплатило. Онда су све учеснице турнира пребацили у празан стан пријатеља једног шаховског радника који је био у организацији турнира. Било је родитеља који су својој деци организовали другачији смештај јер им се ово није допало, а нас неколико које смо делиле овај симпатичан станчић, који је био далеко удобнији од дома ученика, још више смо се зближиле и спријатељиле у овој новој и неочекиваној пустоловини.

С. Костић