DNEVNIKOV MESEC ŽENSKOG ŠAHA - Jasmina Fejsov: U borbi i neizvesnosti je lepota drevne igre

Pojačani ženskim velemajstorom Svetlanom Prudnjikovom i nekadašnjom šampionkom Srbije i članicom reprezentacije, ženskim intermajstorom Ljiljom Drljević, te uz odličnu Milu Radenković iz Novih Banovaca koja je nizala pobede, Omladinac je osvojio Drugu žensku ligu grupa Vojvodina sa maksimalnih pet pobeda iz isto toliko kola.

Naša sagovornica je uvek nasmejana, dugogodišnja prvotimka ekipe iz Novih Banovaca Jasmina Fejsov (32) iz Sombora. Ona je bila redovni učesnik vojvođanskih prvenstava u mlađim kategorijama sa kojih se, gotovo uvek, vraćala sa medaljom oko vrata. Pored toga, skoro da nikada nije propuštala državne šampionate u kadetskoj i omladinskoj konkurenciji.

Na Otvorenom prvenstvu Vojvodine vi i vaše dve rođene sestre našle ste se u sastavima različitih klubova. Možete li nam reći o vašim zajedničkim šahovskim počecima?

– Kao deca igrale smo međusobno kod kuće, a igra nam je pružila razonodu i mogućnost da izrazimo svoju borbenost. Zbog toga što smo vrlo često išle zajedno na turnire, delimo ista iskustva o događajima u kojima smo učestvovale, a to nas je obogatilo za ceo život i dalo nam brojne uspomene kojih se rado zajedno prisećamo, stekle smo prijatelje i videle različita mesta na šahovskim putovanjima.

Pored bavljenja šahom, uspeli ste da steknete i visoko obrazovanje, osnujete porodicu... Koliko sada nalazite vremena za drevnu igru? Da li ćete i vašu decu usmeriti na put 64 polja?

– Mislim da u životu ne treba ograničiti interesovanja. Iako šahovska igra mnogo pruža, mislim da čovek treba da razvija svaki deo ličnosti da bi bio zadovoljan. S obzirom na to da imam dvoje male dece i posao, nažalost ne stižem da se mnogo bavim šahom u poslednje vreme... Decu planiram da podstičem u pravcu koji oni izaberu. Dakle, oni biraju čime će se baviti, a ja se nadam da ću svojim dosadašnjim znanjem uspeti da im pomognem u tome.

Koje lekcije ste naučili tokom šahovske karijere, a da su vam bile korisne u životu?

– Naučila sam da je sreća uživati u igri, a da je rezultat sporedan. Naučila sam mnogo o prijateljstvu, timskom radu, borbenosti i takmičarskom duhu, disciplini, kao i da rad i trud donose rezultat. Uvežbala sam da se brzo snađem u neočekivanim situacijama.

Dugi niz godina igrate za Omladinac. Možete li nam reći nešto o vašem klubu?

– Istina je da smo Iva Uzelac, sestre Radenković i ja dugi niz godina verni članovi Omladinca. Drugi odabrani članovi ekipe se uglavnom smenjuju, ali se i dobro uklapaju u takmičarsku energiju tima. Ništa ne bi bilo isto da predsednik našeg kluba nije baš Gojko Marčetić koji svim srcem veruje u svoju ekipu i ambiciozno je vodi prema najvišem mestu na tabeli. Pozitivan i optimističan stav dugogodišnjeg kapitena ekipe, Ive Uzelac, sve nas inspiriše i stvara odličnu motivaciju za pobede.

Prethodne sezone ste igrali u Prvoj ligi Srbije protiv nekih od najboljih srpskih šahistkinja, pa čak i reprezentativki. Šta nam možete reći o tom iskustvu?

– Moram reći da je zaista prijatan osećaj takmičiti se na najvišem nivou. Igra protiv vrhunskih šahistkinja naše zemlje je izuzetno dragoceno iskustvo, ali i podsetnik da ni tu borba ne sme izostati i da se rezultat nikad unapred ne zna. Na kraju krajeva, u toj borbi i neizvesnosti, raspolaganju vremenom na šahovskom časovniku i vladanju svim aspektima igre na šahovskoj tabli i jeste lepota ove drevne igre.

Intervju sa dvostrukom šampionkom i standardnom reprezentativkom Srbije ženskim velemajstorom Jovanom Erić. Aktuelna prvakinja države u ubrzanom šahu je osvajač mnogobrojnih medalja na domaćoj i međunarodnoj sceni u kadetskoj i omladinskoj konkurenciji, ali pored sjajnih rezultata za šahovskom tablom, jednako zapažene uspehe ima i mimo nje.

Nedavno ste prilično dominantno osvojili Drugu žensku ligu - grupa Vojvodina i vratili se u elitu. Kakvo je bilo raspoloženje u ekipi?

– Odličan je osećaj biti član pobedničke ekipe iako je moj udeo u pobedi na ovom turniru bio minimalan. Imala sam čast da ove godine pokrećem šahovske figure pored ženskog velemajstora Svetlane Prudnjikove i ženskog internacionalnog majstora Ljilje Drljević, dok je Mila Radenković još jednom dokazala da imamo mlade snage u koje vredi ulagati u budućnosti. Raspoloženje je bilo prijateljsko, borbeno i euforično.

Šahovska karijera sa sobom stvara mnogo uspomena. Koje anegdote se najradije sećate, za tablom ili mimo nje?

– Igralo se Omladinsko vojvođansko prvenstvo za žene. Trebalo je da budemo smeštene u jedan dom učenika, ali su nas izbacili jer nas je došlo manje od broja gostiju koji je prijavljen pa im se nije isplatilo. Onda su sve učesnice turnira prebacili u prazan stan prijatelja jednog šahovskog radnika koji je bio u organizaciji turnira. Bilo je roditelja koji su svojoj deci organizovali drugačiji smeštaj jer im se ovo nije dopalo, a nas nekoliko koje smo delile ovaj simpatičan stančić, koji je bio daleko udobniji od doma učenika, još više smo se zbližile i sprijateljile u ovoj novoj i neočekivanoj pustolovini.

S. Kostić